Недеља, 10. јул 2016. год.

Конференцијска сала Прохијски дома
Храма  Светог Саве
у 18
часова
Крушедолска 2
Улаз слободан

ОКРУГЛИ СТО

ПРЕДСТАВЉАЊЕ КЊИГА:
др Богдан Ђаковић

БОГОСЛУЖБЕНИ И УМЕТНИЧКИ ЕЛЕМЕНТИ
У СРПСКОЈ ЦРКВЕНОЈ МУЗИЦИ

У ПЕРИОДУ ИЗМЕЂУ ДВА СВЕТСКА РАТА (1914-1941)
звучна демонстрација напева – аудио снимци

***

КАРЕЈСКИ ЛИТУРГИЈАР
Сремски Карловци 2016.
Приређивач мр Предраг Миодраг

***

Компакт диск
ХРИСТОС ПОСРЕДИ НАС!
Хора Покров Пресвете Богородице
при храму Свете и Преподобне мати Паракеве, Сурчин

Гости: др Боган Ђаковић, др Алексеј Петковски,
 мр Педраг Миодраг,
Архијерејски намесник, протојереј-ставрофор Слободан Радојчић

Медијатор: мр Предраг Д. Стаменковић


РЕЦЕНЗИЈА МОНОГРАФИЈЕ
др Богдан Ђаковића:
Богослужбени и уметнички елементи у српској црквеној хорској музици у периоду између два светска рата (1918-1941)

Поштовани,
Част ми је и задовољство да изнесем своје мишљење и оцену монографије Богослужбени и уметнички елементи у српској црквеној хорској музици у периоду између два светска рата (1918-1941) др Богдана Ђаковића, редовног професора Академије уметности у Новом Саду, угледног хорског диригента и једног од водећих познавалаца српске православне црквене музике.
Проистекла на основу Ђаковићеве докторске дисертације, успешно одбрањене на Катедри за музикологију и етномузикологију Академије уметности у Новом Саду 2013. године, обимна монографија Богослужбени и уметнички елементи у српској црквеној хорској музици у периоду између два светска рата (1918-1941) има 272 стране, 5 поглавља, 3 прилога и Резиме на енглеском језику.
Садржај монографије чине следећа поглавља и прилози: 1. Увод; 2. Традиционална црквена уметност: основни појмови и тумачења у 20. веку; 3. Црквено уметничко стваралаштво и црквена хорска музика у српској култури између два светска рата, 3/1. Позиције црквене уметности унутар културне политике међуратног периода, 3/2. Црквени хорски жанр и модернизација српске уметничке музике, 3/3. Утицај друштвене секуларизације, 3/4. Појам националног стила и однос традиционалног и модерног у другим жанровима црквене уметности, 3/5. Ставови савременика о стању црквене хорске музике; 4. Историја жанра кроз сагледавање богослужбених и концертних елемената - стилско-аналитички наратив, 4/1. Почетна разматрања, 4/2. Једноставне хармонизације и обраде традиционалних напева, 4/3. Композиције у „духу“ напева, 4/4. Слободно уметничко стваралаштво/богослужбено-концертни приступ, концертно-богослужбени приступ, концертни и концертно-експериментални приступ, 4/5. Аматерски радови; 5. Закључак; 6. Прилози: бр. 1: Табеларни приказ најзначајнијих аутора, композиција црквене хорске музике и њиховог извођења у периоду 1918–1941 (1944); бр. 2: Списак најзначајнијих духовних концерата; бр. 3: Списак црквених хорских композиција; 7. Литература.
Монографија садржи 27 нотних примера, а обимним пописом литературе обухаћено је преко 260 јединице на српском, енглеском и руском језику.
Опредељујући се за тему која до сада није била предмет свеобухватних музиколошких разматрања, др Богдан Ђаковић је у овој научној монографији по први пут евидентирао и презентовао обиман и драгоцен корпус српске црквене музике међуратног доба. Аутор је експертски прикупио, систематизовао и анализирао стваралаштво двадесетједног композитора, чиме је практично учинио најзначајнији корак у реконструкцији жанра. Посебна пажња поклоњена је антологијским остварењима водећих композиторских фигура периода – нпр. М. Милојевића, М. Тајчевића, П. Коњовића, С. Христића, М. Живковића, али су детаљно проучени и опуси стваралаца који су или били на маргини досадашњих истраживања (нпр. С. Бинички, М. Црвчанин, Б. Пашћан), или су, штавише, до Ђаковићевог истраживања, остали сасвим заборављени и непроучени (нпр. В. Илић, С. Препрек, М. Ружић).
Рад на откривању и прикупљању нотног материјала, као примарне грађе за историографски, теоријски и аналитички дискурс спроведен у монографији, по себи представља значајан допринос националној музикологији. За потребе свог дугогодишњег, плодног истраживања, аутор је обавио детаљан преглед нотних збирки у многобројним институцијама у земљи и иностранству – у архивама Музиколошког института САНУ, Првог београдског певачког друштва, Српског певачког савеза Америке и Канаде у Детроиту (САД), Музеја града Новог Сада, Војвођанског музеја, Новосадске Црквене општине, у Рукописном одељењу Матице српске, Библиотеци Матице српске, гимназији ”Јован Јовановић Змај” у Новом Саду, манастиру Светих Архангела у Ковиљу и Теолошког факултета Универзитета у Јоенсуу (Финска), што по себи говори о амбиоциозности и комплесности ауторовог истраживачког подухвата.
Са друге стране, податак да је од укупног броја проучених партитура више од половине у рукопису, или у литографисаним верзијама, говори о сложености Ђаковићевог захвата при аналитичкој обради грађе. Минуциозним аналитичким поступком, аутор је зналачки сагледао петнаест литургијских и дванаест заокружених формалних целина са опела, као и већи број појединачних композиција, укупно преко стотину дела из овог периода.
Проучавањем међуратне периодике и дневне штампе Ђаковић је такође реконструисао и главнину корпуса написа о црквеној музици посматраног периода. Најзначајније критике, приказе концерата и композиција понудили су београдски дневни листови и музички часописи, као и црквена периодика, где су сарадници најчешће били управо композитори овог жанра и/или компетентни музички писци (М. Милојевић, К. Манојловић, М. Живковић, П. Бингулац, М. Вукдраговић, Б. Драгутиновић).
Ауторови закључци и доприноси презентовани у монографији обухватају најпре 1) покушај конституисања теоријске основе као полазног теолошко-естетског критеријума у вредновању црквених хорских композиција српских аутора међуратног периода, потом 2) сагледавање токова црквене музичке уметности у контексту истовремених тенденција црквено-уметничких жанрова у другим уметностима (сликарство, архитектура), те 3) класификацију проученог корпуса црквене музике према категоријима композиционо-стваралачких приступа, то јест – жанровско-извођачких својстава (богослужбени или концертниаспект).
Захваљујући сагледавању досегнутих црквено-уметничких решења српских композитора овог периода кроз одређивање опште „хијерархије односа између композиционих поступака“ и препознавање „типологије начина усвајања конвенција“, Ђаковић је дошао до закључка о измењеном статусу жанра у правцу доминације стилско-естетског аспекта над функционалним. Посматрање анализираних композиција са извођачког аспекта одређеног реалним могућностима певачких друштава активних у посматраном периоду, само је потврдило његов закључак о модернистичком „отклону“ од традиционалног богослужбеног елемента ка уметничком. Значајна је и констатација да поједина, најрепрезентативнија дела српске црквене хорске музике међуратног доба (Христић, Тајчевић, Црвчанин, Манојловић) у ширем контексту светске православне црквене хорске музике представљају композиције од изузетне жанровске вредности.
Фундаменталан допринос у правцу реконструкције укупне слике о статусу жанра црквене хорске музике у међуратном периоду чине исцрпне табеле и спискови аутора, дела и извођења, дати у прилозима.
Представљајући реалан допринос српској музикологији, монографска студија Богдана Ђаковића сведочи о ауторовом темељном увиду у врло обимну изворну музичку грађу, као и релевантну научну литературу, не само из области музикологије, већ и из комплементарних дисциплина.
Посебно истичемо иновативност студије, која се не огледа само у томе што сама тема до сада није била предмет свеобухватних музиколошких разматрања, већ и у ауторовим тежњама да методошки постулира и што прецизније систематизује сопствена сазнања о феномену црквене музике међуратног доба, те да их и контекстуално сагледа у ширем, културном и уметничком оквиру епохе. У том смислу, презентација кључних идејних и тематских преокупација периода сврсисходно је пласирана и аргументована, обухватајући аспекте односа црквене уметности и културне политике, питање „модернизације“ уметничке музике, утицаја друштвене секуларизације, као и питања стратегије „новог“ националног стила у контексту југословенства као доминантне идеологије. Ђаковићев увид у историју теолошких идеја о односу религијског/светог и естетског, као и у националну историју ликовних уметности епохе, дао је, поред примарно музиколошко-аналитичког, и интердисциплинаран оквир овој студији.
У потпуности, дакле, реконструишући слику о одликама црквене хорске музике у посматраном периоду, Ђаковић је низом умесних аналитичких опажања и коментара, допринео чврстом позиционирању Стевана Стојановића Мокрањца као „класичног узора“ за разноврсне токове којима се српска уметничка музика дивергентно развијала у првој половини 20. века. Уважавајући новије резултате националне науке о музици посматраног периода, Ђаковић је своје истраживање усмерио ка праћењу односа, тј. узајамног дијалога „традиционалног“ и „модерног“ у стваралачкој пракси композитора и диригената црквене музике, чиме је дао допринос изоштренијем сагледавању општих тенденција културне и уметничке праксе међуратне епохе. Испитивање степена „удаљавања“ многобројних међуратних стваралаца црквеног хорског жанра од Мокрањчеве традиције, као и сагледавање дејства разноликих утицаја (школовање и боравак српских композитора у иностранству, деловање и репертоар хорова руских емиграната у српској/југословенској средини), такође се препознају као иновативни правци Ђаковићевог научног промишљања о црквеној музици посматраног периода.
Као посебан квалитет Ђаковићевог поступка, истичемо чињеницу да је аутор у својим истраживањима примарно полазио од питања и проблема које покреће сама грађа. Такође, несумњиво је да су минуциозност и луцидност, гипкост и еластичност компаративних аналитичко-формалних опсервација простекли из ауторове вишедеценијске посвећене, плодне и успешне богослужбене и концертантне диригентске праксе. У аналитичком поступку посебно подробан и поуздан, Ђаковић од микроплана музичке анализе развија и шире погледе, долазећи до општих закључака о специфичној позицији жанра у ширем, националном и интернационалном контексту.

Имајући у виду да монографија др Богдана Ђаковића Богослужбени и уметнички елементи у српској црквеној хорској музици у периоду између два светска рата (1918-1941) представљаја иновативан, успели покушај синтезе теоријских, историографских, интердисциплинарних, аналитичких, као и резултата проистеклих из непосредне богослужбене и концертне праксе, те да је у њој по први пут у националној музикологији реконструисана укупна слика о српској црквеној музици међуратног доба, са задовољством препоручујем издавачима да рукопис објаве у интегралној форми.

др Катарина Томашевић,
виши научни сарадник Музиколошког института САНУ
У Београду, 8. фебруара 2015. Године

Богдан Ђаковић, музиколог и хорски диригент (Нови Сад, 1966), дипломирао је на одсеку за музикологију Факултета музичке уметности у Београду, а магистрирао на Академији уметности у Новом Саду. Истраживања на плану историје српске музике посвећује проблему развоја православне црквене музике у 19. и 20. веку. Магистарски рад под називом Равој хорског певаштва у Новом Саду између два светска рата (1918-1941) радио је у класи проф. др Данице Петровић, директора Музиколошког института САНУ. Докторску дисератцију под називом Фунционални и стилско-естетски елементи у српској духовној музици прве половине двадесетог века одбранио је 2013 године.
Основао је 1987. године у Новом Саду црквено певачко друштво ''Свети Стефан Дечански'', а потом и Хор саборне цркве ''Свети Георгије'' који и данас води. Повремено ради са Камерним хором Академије уметности из Новог Сада, а од 2009. године и са фестивалским хором Котор-Арт-а (Црна Гора). Као асистент диригента академика Димитрија Стефановића од 1993. године учествује у раду летњих школа црквене музике „Корнелију у спомен“ које је у Сремским Карловцима, Тополи, Сентандреји, Будимпешти у сарадњи са надлежним епархијама Српске православне цркве организовала проф. др Даница Петровић. Од 2000. године је и предавач на овим семинарима. Године 2014. био је гост-диригент једног од најбољих светских вокалних ансамбала ѕа стару и нову музику Cappella Romana из Портланда (Орегон, САД) изводећи целовечерње концерте са програмом српске духовне музике (Sacred Songs of Serbia). Почетком 2015. године у Антверпену у оквиру белгијске хорске асоцијације Koor&Stem одржаo je радионицу „Orthodox Choral Church Music“. На фестивалу Europe Cantat 2015 у Печују одржао радионицу / Discovery Atelier: The world of Orthodox Choral Music – Serbian, Bulgarian and Russian Artistic Experience.
Делује у звању редовног професора за стручно уметничку наставну област Познавање хорске литературе на Академији уметности у Новом Саду. Од 2015. године врши функцију продекана за науку при истој институцији. Од 2006. године предаје изборне предмете Уметност и медицина, Арт терапија и Терапија музиком на Медицинском факултету Универзитета у Новом Саду. Усавршавао се из области хорског дириговања код Уве Гроностаја (Uwe Gronostay) и Хартмута Хеншена (Hartmunt Haenchen) у Харлему (Холандија) 2003. године. Као представник Академије уметности учествовао је на великом броју међународних конференција под покровитељством АЕЦ (Association Europeenne des Conservatories, Academies de Musique et Musikhochschulen) и под финансијском подршком шведске аденције за развој SIDA /Стокхолм, Бирминген, Гент, Букурешт, Париз, Варшава, Женева, Дартингтон).
Интензивно је посвећен унапређењу интеркултурног и међурелигијског дијалога. У том циљу је развио билатералну сарадњу са више европских хорова, редовно учествујући на међународним сусретима хришћанске омладине TAIZE (од 1994) и активно партиципирајући у раду европске хорске асоцијације Europa Cantat. Од 2011. године обавља функцију уметничког директора фестивала Cantat Novi Sad који се организује под патронатом Europe Cantat. Члан је Регионалног уметничког одбора (Regional Artistic Comittee) фестивала Europe Cantat за 2015. годину у Печују.
Био је члан Управног одбора Радио Телевизије Војводине (2006-2011). Члан је Музиколошког друштва Србије, Одељења за сценске уметности и музику, Одбора за Музичке вечери у Матици српској и Међународног удружења за православну музику (ISCOM) при Теолошком факултету у Јоенсу (Финска). Сарадник је на Биографском речнику Матице српске, Српској Енциклопедији и Енциклопедији Новог Сада. Добитник је награде Искра културе из области музичке уметности за 2006. годину, који му је доделио Завод за културу Војводине. Делује као стручни консултант и члан жирија неколицине домаћих фестивала хорске и уметничке музике (Дани Јосифа Маринковића/Нови Бечеј, Фестивал Камерних хорова/Крагујевац, Мокрањчеви дани/ Неготин). Учествовао је у раду једанаест међународних и дванаест научних скупова у земљи. До сада је објавио око педесет студија, стручних текстова и приказа, четрдесетак музичких критика, као и четири самостална компакт-диска и једно видео-издање са хором Саборне цркве св. Георгије из Новог Сада.
Веома добро се служи енглеским језиком, с обзиром да је у детињству похађао Temple Shallom nursery school у Јоханесбургу (Johannesburg, Јужна Африка). Положио је основни течај за винског сомелиеа /Foundation Level Sommelier (2007), који издаје америчка асоцијација сомелиеа / United States Sommelier Association, Inc. Wine School at Le Cordon Bleu College of Culinary Arts.

Хор Саборне цркве Св. Георгије из Новог Сада наставља богату традицију српских, бачких и новосадских црквено-певачких друштава, а посебно Катедралног хора (1939). У октобру 1992. године садашњи Хор добија данашњи назив и функцију матичног хора новосадске Саборне цркве, покушавајући да настави рад и концепт поменутог предратног ансамбла, при чему би свака литургија у Саборној цркви требало да буде уједно и духовни концерт.
Хор на свом репертоару има дела српске, руске и бугарске духовне музике 19. и 20. века, односно већи број песама из старије традиције: византијског, српског средњовековног и каснијег једногласја, као и примере руске вишегласне музике 17. и 18. века. Посебну пажњу посвећује савременој православној и хришћанској богослужбеној и концертној духовној музици (Џон Тавенер, Иван Муди, Арво Перт, Ксавијер Бусто, Роман Хурко, Франц Библ, Питер Естон...). Поред редовног учешћа на богослужењима у храму Светог Георгија и по благослову Његовог преосвештенства епископа бачког г. Иринеја, ансамбл наступа на различитим фестивалима и манифестацијама значајним за ширење наше православне и националне културе.
Хор је певао на многобројним богослужењима и на пригодним концертима широм земље, као и у већем броју наших манастира. Тринаест пута је представљао Српску православну цркву на Европским сусретима хришћанске омладине, које су од 1993. године у Минхену, Паризу (1994, 2003), Вроцлаву, Бечу, Милану, Варшави, Барселони, Будимпешти, Хамбургу, Лисабону и Тезеју (1999, 2000, 2002) организовали монаси из манастира Тезе (Француска). Посебно се истиче традиција шеснаест Божићних концерата у Новом Саду (1998-2013).Најзначајнији наступи: концерт у Југословенском културном центру у Паризу / 29.12.1994, концерт у катедрали св. Аброзија у Милану / 30.12.1998, концерт у цркви св. Аугуста у Барселони / 28.12.2000, концерт у катедрали у Нориџу /Norfolk&Norwich Festival, Велика Британија / 5.10.1999, концерт у цркви св. Петра и Павла у Кромеру /Велика Британија / 10.05.2002, концерт у цркви св. Александра у Бергаму /26.12.2003, концерт у цркви Мадлен у Паризу / 30.12.2002, концерт у цркви св. Катарине у Хамбургу / 30.12.2003, концерт у католичкој столној цркви св. Николаја у Љубљани / 30.01.2004, концерт у цркви св. Доминга у Лисабону (30. 12. 2004), сала Државног конзерваторијума у Солуну (3.4.2006), концерт у цркви св. Софије у Штокхолму (14.9.2007), концерт у дворани Хрватског глазбеног завода у Загребу (31.1.2008), концерт у цркви св. Духа у Абервилу/Француска (4.10.2008), концерт у цркви св. Павла у Шверину/Немачка (8.10.2008), концерт у ротонди св. Георгија у Солуну (18.10.2008), концерт у цркви Васкресења Христовог у Бечу (14.1.2009), концерт у градској кући на Интернационалном фестивалу у Васи/Финска (25.5.2009), концерт у евангелистичкој цркви у Ајшлингофену/Дормунд (20.11.2011), концерт у руској цркви св. Николаја у Амстердаму (12.11.2012), литургија у српској цркви у Берну (12.10.2013), литургија у српској цркви св. Спиридона у Трсту (13.10. 2013).

Дискографија:
- Компакт диск и аудио-касета Руска црквена музика у Новом Саду, Хор Саборне цркве Свети Георгије Нови Сад – Беседа – Прометеј, Нови Сад, 1997;
- Компакт диск Стеван Мокрањац (1956-1914) Литургија св. Јована Златоустог, Хор Саборне цркве Свети Георгије Нови Сад, Концерт у Новосадској Синагоги, Audio Records, Нови Сад, 2000;
- Компакт диск (више извођача) CD New Sound 16, Sokoj – Mic, Београд, 2000;
- Компакт диск Orthodox church music from Past to Present / Православна духовна музика од прошлости до данас, Merlin Audio, Norwich – Хор, Саборне цркве Свети Георгије Нови Сад, 2002;
- Компакт диск Свјати Боже/ Svyati, Хор Саборне цркве Свети Георгије Нови Сад, 2002;
- Двд 70 година Хора Саборне цркве у Новом Саду, Радио-телевизија Војводине / Хор Саборне цркве Свети Георгије, Нови Сад, 2010.

Избор из критика:
„Нема сумње у то шта хит овогодишњег Фестивала. Хор Светог Георгија катедрале из Новог Сада измамио је стајаће овације уз сузе на сваком од четири распродата концерта.“
/Ian Collins, Evening daily press, Norwich, 11.10. 1999/

„Изведена дела српске, руске и бугарске духовне музике за све оне који су присуствовали концерту још ће дуго бити тема за размишљање и причу. Двадесет и девет чланова хора вођени диригентом Богданом Ђаковићем приредили су убедљиво, хипнотичко извођење пред пуном салом која их је стојећи поздравила на крају концерта.“ /Edvard Foss, Evening daily press, Norwich, 7.10. 1999/

„Овај хор је мудро вођен; поседује степен дисциплине и потенцијала какви се срећу махом код професионалних ансамбала.“
/Марија Ћирић, Концерт хора Саборне цркве Свети Георгије из Новог Сада, Политика, 11. 10. 2004./

„Хор звучи заиста предивно. Певати значи употребити у акцији и тело и душу... Ваш хор комбинује прецизност нордијске традиције са контролисаном експресијом медитеранске културе.“ /Vic Nees / 29.07. 2010/


КАРЕЈСКИ ЛИТУРГИЈАР
СПОМЕНИК СРПСКЕ РЕДАКЦИЈЕ ИЗ ШЕЗДЕСЕТИХ ГОДИНА XIV ВЕКА
ИЗ РУСКЕ НАЦИОНАЛНЕ БИБЛИОТЕКЕ, ОР ПОГОДИН 37

КАРЕЈСКИ литургијар: споменик српске редакције из шездесетих година XIV века ОР РНБ, Погодин 37 / [приредио Предраг Миодраг]. – Фототипско изд. – Сремски Карловци : Српска православна Епархија сремска ; Санкт-Петербург : Российская национальная библиотека, 2016.
Прилог проучавању литургијске реформе на Светој Гори у XIV веку
Карејски Литургијар из шездесетих година XIV века, представља у целости сачуван рукопосни Служабник. Чува се у Руској националној библиотеци у Петрограду, под сигн. Погодин 37, а у науци до сада познат само преко описа. Овај споменик представља један од најважнијих српских и словенских рукописа из времена исправљања књига на Светој Гори у XIV веку.
Карејски Литургијар заслужује прворазредну пажњу истраживача литургијске реформе у словенским црквама, јер пружа нове, до сада непознате податке о преводу Устава Литургије и нове редакције литургија на словенски језик. Устав литургије према Карејском Литургијару представља најстарију словенску, тачније српскословенску редакцију Ђаконског Устава литургије знаменитог византијског реформатора Филотеја Кокина.
Факсимилно издање Карејског Литургијара биће од велике користи у даљем истраживању и проучавању литургијске реформе на Светој Гори у XIV веку. Издање и доступност научној јавности овог древног споменика српске књижевности, умногоме може помоћи да се та реформа сагледа у потпуно новом светлу. Кареја и Хиландар, као књижевни и духовни центри, извесно ће заузети једно од централних места у новим истраживањима литургијских измена код православних Словена у другој половини и крајем XIV века.


Црквени хор Покров Пресвете Богородице
при храму Свете и Преподобне Параскеве, Сурчин
Црквено хорско појање у Сурчину се негује, са прекидима, више од јеног столећа. Према документима у Архиву Срема у Сремској Митровици – Фонд „Котарска област Земуна“, за 1912. годину записано је да је општина Сурчин одобрила правилник Певачком друштву „Граничар“. На основу овог податка може се закључити да је Певачко друштво „Граничар“ већ постојало и да је диригент био учитељ дворазредне српске школе, Богољуб Максимовић. Између два рата, поред великог хора, постојао је и мали школски хор. Прве хоровође су били учитељи: поред већ поменутог Богољуба Максимовића, Димитрије Николић, Лаза Јовановић и сурчински парох Тодор Бајић. После Другог светског рата хорско појање у сурчинској цркви замире. Божјом промишљу и благословом Пресвете Богородице и Свете Петке, почетком априла 1998. на Другом бденију, у сурчинској цркви, после више деценија паузе, почиње са радом мешовити хор Црквене православне општине Сурчин. Први хоровођа овог обновљеног хора је био проф. црквеног појања Предраг Миодраг (до октобра 1998.), а потом проф. виолине Венија Томић Жарковић (до јануара 2002.). Хор потом преузима Татјана Бокић Митровић уз асистенцију Миле Марковић (од октобра 2007.). Од јануара 2010. хором управља мр Предраг Д. Стаменковић.

мр Предраг Миодраг, вишегодишњи предавач црквеног појања и диригент Хора студената на Богословском факултету (1982-2005); професор Академије СПЦ за уметности и консервацију и богословије Светог Арсенија у Стремским Карловцима, где предаје појање, литургику, агиологију и химнографију. Богословске студије и студије црквене музике усавршавао на Петроградској Духовној Академији у класи познатог професора, литургичара и музиколога, Николаја Дмитријевича Успеснког.
Са Хором студената Богословском факултетА СПЦ у Београду, учествује на фестивалу духовне музике «Хорови мећу фрескама» од његовог оснивања.
Као један од оснивача фестивала свој допринос овој већ традиционалној духовној и културној манифестацији у нас даје, између осталог, сталним обогаћивањем и освежавањем репертоара новим творенијима домаћих и страних аутора. Од домаћих заступљена су дела мало познатих и ретко извођених аутора.
У непрестаном трагању за за што изворнијим духовним и звучним изразом црквеног појања, нтересовање се креће од наученог и у пракси најчешће заступљеног – српског црквеног народног појања и вишегласне српске и руске црквене хорске музике, натраг – ка пречишћеном звуку једногласног црквеног појања.
Предраг Миодраг је добитник више похвала и награда на истом фестивалу: 2002.г повеља Мушком камерном хору студената Богословског факултета и Камерном мешовитом хору БФ, као и награда Војислав Илић Камерном хору студената БФ за аутентично извођење духовне музике, год. 2002. и 2004.
Као диригент Мушког и Мешовитог камерног хора Богословског факултета, и Мешовитог хора цркве Светог Марка у Београду, својим редовним наступима на фестивалу, од његовог оснивања, дао је изванредан допринос културолошкој акцији обнове, очувања и унапређења српске православне духовне музике, а тиме и опште српске духовности и уметности, посебно у традиционалном и у српском народу чврсто утемељеном хорском музицирању. Својим уметничким наступима на светосавским духовним академијама и летњим духовним академијама у Студеници, те бројним успешним наступима у иностранству (Америка, Аустралија, Немачка, Аустрија, Грчка) проносио је лепоту српске духовне и световне музике.
За такав допринос Фестивал хорске духовне музике Хорови међу фрескама награђује Предрага Миодрага 2002. и 2004. године посебном повељом као диригента за истраживачки рад у обнови и извођењу старих, до сада неизвођених композиција, аутора српске православне духовне музике; 2006., 2011. и 2014. г. жири Фестивала једногласно га бира за диригента лауреата награде Војислав Илић, што представља највеће признања које се додељује диригентима из области истраживачког рада и аутентичног извођења духовне мизике.
Аутор је запажених књига из обаласти црквеног појања и хорске црквене музике: Огледи о српској црквеној музици, Београд 2012. г., издавач Вискока школа - Академија СПЦ за уметности и консервацију. Књига се бави темама једногласног црквеног појања и вишегласне хорске музике, па може да буде од користи млађим генерацијама богослова и црквених диригената; Триле у српском црквеном појању, Београд 2014; Грчка Псалтикија и српска Стихологија, Београд – Сремски Карловци 2014. и Трилно-тоно пјеније Вукосава Рафаиловића, Београд – Јагодина 2014. г.
Приредио је неколико књига и издања из области Литургике, црквене књижевности и уметсноти: С. Јурић, Лазар Мирковић и стара српска књижевност, Београд 2014, Прот. Лазар Мирковић, Опис рукописа манастира Дечана, Београд 2015; Карејски литургијар. Споменик српске редакције из шездесетих година XIV века ОР РНБ, Погодин 37. Фототипско изд. издавачи Српска православна Епархија сремска и Руска национална библиотека, Сремски Карловци, 2016.
Културно-просветна заједница Србије доделила је 2015. године златну значку мр Предрагу Миодрагу „за несебичан, предан и дуготрајан рад и стваралачки допринос у ширењу културе“. Исте године Панчевачко српско црквено певачко друштво прима у почасно чланство П. Миодрага „за нарочите заслуге за Друштво.

Венија Томић Жарковић – Рођена је 1965. у Београду. Академију уметности, инструментални одсек – виолина, у Новом Саду завршила је 1987. године. У хору цркве Св. Марко, под управом Предрага Миодрага пева од 1987. године. Водила је хор Вазнесењске цркве 1993. и 1994. године. Сурчинским црквеним хором управљала је од 1998. до 2002. године.

Татјана Бoкић Митровић – Рођена је 1979. у Тузли. Дипломирани инжењер технологије. Музичку школу „Коста Манојловић“ на одсеку соло певање, у класи Бранке Камбасковић и Предрага Милановића, дипломирала 2005. године. Као хорски црквени појац стасала је у сурчинском црквеном хору, којим затим и управља од 2002. године.

Мила Марковић – Рођена 1986. у Београду. Апсолвент је Правног факултета, Универзитета у Београду. Музичко образовање је стекла у музичкој школи „Даворин Јенко“ у Београду, инструментални одсек – виолина. Члан је црквеног хора „Покров Пресвете Богородице“ у Сурчину од 2000, а од 2007. је асистент диригента. Дугогодишње хорско искуство употпуњено је и петогодишњим певањем (2002–2007.) у Академском хору АКУД-а „Шпанац“ у Београду, за шта је награђена Признањем за несебичан допринос у уметничком раду и развоју друштва 2005. године. Од септембра 2010. када је основан Дечји црквени хор при храму Свете и преподобне Параскеве у Сурчину, постављена је за диригента. Хор редовно учествује у обележавању свих већих хришћанских празника, на литургијама и приредбама које организује при храму, уз велико залагање вероучитеља, односно асистента диригента Драгана Зорице. Дечји хор је редован учесник свечаности које организује касарна Војске Србије у Јакову.

Маја Алексић је рођена 30. маја 1995. године у Београду. Завршила је Средњу туристичку школу на Новом Београду, након које 2014. године уписује Географски факултет у Београду, смер туризмологија. Ученица је Средње музичке школе „Мокрањац” на одсеку за српско традиционално певање, са којима учествује на бројним наступима и фестивалима.
Од малих ногу са породицом пева у црквеном хору Покрова Пресвете Богородице при Храму Преподобне мати Параскеве у Сурчину, где је са свега 4 године имитирала тадашњу диригенткињу и већ тада се видело да је Маја музички веома надарена. Она постаје асистент диригента мр Предрага Д. Стаменковића 2013. године. Исте године у септембру почиње да диригује дечјим хором „Витлејемска звезда”, који је био млади огранак хора Покрова Пресвете Богородице, а чији је солиста и први члан била управо Маја. 2006. хор учествује у снимању ЦД-а „Деца деци за Божић”, где је песмом „Добро дош'о Христе” освојио срца многих слушалаца, а солиста песме била је Маја.
Из дечјег хора 2015. године издваја пар надарених девојчица и оснива женски вокални ансамбл „Везак”.
Значајне наступе у земљи и иностранству остварила је и са етно групом „Динарке”, певачким групама „Србски Православни Појци” и „Видовдан”, као и са певницом при Храму Светог Саве. Учествује и у снимању ЦД-а „Ко то грли мог Данила” у издању продукције „Чувари”, 2015. године. Добитник је ПОСЕБНЕ ПОХВАЛЕ на 21. Фестивалу духовне музике „Хорови међу фрескама” 2015. у категорији дечјих хорова за неговање народне богомољачке песме.
Априла месеца 2016. Године, на обновљеном Фестивалу КОРНЕЛИЈЕ у Сремским Карловцима, са хором „Покров Пресвете Богородице“ награђена је Трећом наградом и плакетом КОРНЕЛИЈЕ.
Због љубави према српској традицији, Маја је такође и члан КУД-а „Диоген” у Сурчину, где и игра и пева.

мр Предраг Д. Стаменковић – Рођен је 1956. у Београду, где је завршио основне и последипломске студије на одсеку за Композицију и оркестрацију, у класи проф. Енрика Јосифа, Факултета музичке уметности – Универзитета уметности у Београду.
Од јануара 2010. постављен је за уметничког руководиоца и хоровођу мешовитог хора „Покров Пресвете Богородице“ при храму Свете и Преподобне Параскеве у Сурчину (са овим хором на „Мајским хорским свечаностима“ у Бијељини 2010. освојио сребрну, 2011. Златну, 2012. сребрну и 2016. Златну медаљу у категорији камерних мешовитих хорова, наступио на манифестацији „Богородичини дани“ у храму Рождества Пресвете Богородице у Земуну, поводом 230 година храма и на Фестивалу духовне музике „Хорови међу фрескама“ 2011. године у Галерији фресака Народног музеја у Београду и добио Посебну похвалу у категорији камерних мешовитих хорова).
Пре тога, поред осталих активности везаних за своју струку (вишегодишњи вокални и инструментални солиста ансамбла „Musica Antiqua Serbiana“, музички уредник Београд 202, уредник експерименталног програма „Радионица звука“, Драмског програма Радио Београда, саоснивач и дугогодишњи Уметнички директор Фестивала духовне музике „Хорови међу фрескама“ у Београду) водио је и хорове црквеног певачког друштва „Острог“ у Новим Бановцима, храма „Рождество Пресвете Богородице – Ружице“ и капеле „Свете Петке“ у Београду, српског црквеног певачког друштва „Јавор гусле“ у Шиду (са овим хором на „Мајским хорским свечаностима“ и Бијељини, у категорији женских хорова, освојио је: 2005. златну и 2006. сребрну медаљу), храма „Свети Георгије“ у Старој Бежанији – Београд. Са наведеним хоровима наступао је више пута на Фестивалу духовне музике „Хорови међу фрескама“ у Галерији фресака Народног музеја у Београду, на бројним концертима, саборима, смотрама, духовним и свечаним академијама у земљи и иностранству.

Од значајнијих догађаја последњих година треба навести:
- 2014. године као један од саоснивача и уметнички директор Фестивала духовне музике „Хорови међу фрескама“ на 20. Јубиларном Фестивалу одликован је испред Фестивала ГРАМАТОМ Његове Светости Патријарха српског Господина Иринеја за изузетан допринос православној духовној музици;
- Организација концерта БЕОГРАДУ НА ДАР, поводом дана Београда, када је Луксембуршки Клавирски трио Дарко Коџас и пријатељи (Изабел Трауб и Ниал Браун) у сали Београдске филхармионије извео његов КЛАВИРСКИ ТРИО;
- Хуманитарни концерт у Руском дому са хором „Покров пресвете Богородице“;
- 2015. треба издвојити концерт на Фестивалу МУЗИКА КЛАСИКА ЛАЈТ на Келемгдану у Београду 2. јуна и на манифестацији 765 ГОДИНА ФРАНЦУСКО-СРПСКОГ ПРИЈАТЕЉСТВА у Паризу 11. јуна,
- Октобра месеца, Промоција првог компакт диска хора „Покров Пресвете Богородице“ из Сурчина ХРИСТОС ПОСРЕДИ НАС! у Дому Војске Србије са бројним гостима у програму. Тада је Епископ сремски Господин Василије хор и хоровођу одликовао својом ГРАМАТОМ за неговање српске православне духовне и националне музике.
- На Фестивалу „Мајске хорске свечаности“ у Бијељини 2016. Године као један од најнаграђивнијих Хоровођа (три сребрне и три златне медаље са више хорова), за изузетан доприно Фестивалу током 15 година његовог постојања, награђен је и ЗЛАТНОМ МЕДАЉОМ ЧАСТИ
- Маја месеца 2016. као један од саоснивача и уметнички директор, испред Фестивала духовне музике „Хорови међу фрескама“ добио је ЗЛАТНИ БЕОЧУГ КПЗ Београда за трајан допринос култури Београда.


Духовни покровитељ Фестивала:
Његова Светост Патријарх српски господин Иринеј

Покровитељи:
КАНЦЕЛАРИЈА ВЛАДЕ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ
ЗА САРАДЊУ С ЦРКВАМА И ВЕРСКИМ ЗАЈЕДНИЦАМА
Секретеријат за културу Скупштине града Београда

Медијски покровитељи:
ЈМУ Радио-телевизија Србије,
Политика а.д.
ТВ ХРАМ
Слово љубве радио Архиепископије београдско-карловачке


ДО ВИЂЕЊА
ако Бог да, на наредном
23. ФЕСТИВАЛУ ДУХОВНЕ МУЗИКЕ
„ХОРОВИ МЕЂУ ФРЕСКАМА


Недеља, 3. јул 2016. год.

Конференцијска сала Прохијски дома
Храма
 Светог Саве
у 18 часова
Крушедолска 2
Улаз слободан

ОКРУГЛИ СТО
Јосиф Маринковић
165 године од рођења
Гост предавач: др Ивана Медић

ПРЕДСТАВЉАЊЕ ЗБОРНИКА проте Мирака Павловића
СТАТИЈЕ НА ЦРКВЕНО-СЛОВЕНСКОМ И СРПСКОМ
у редакцији и препеву по Мокрањцу, издање Синода СПЦ

ПРЕДСТАВЉАЊЕ ФИЛМА
ОД КАРУЉЕ ДО АТОСА
Продукција: Духовни центар Воанегрес и РТС

Представљање документарно-игране радио драме
Драмског програма Радио Београда
МАНАСТИР СВЕТИ РОМАН

Гости: Предраг Ђоковић, Весна Перић, Владимир Поповић, Зоран Јерковић
Хаџи Борис Соломко, Душан Убовић, протојереј Влајко Грабеж
Медијатор:
мр Предраг Д. Стаменковић


Др Ивана Медић je научни сарадник Музиколошког института САНУ. Дипломирала је и магистрирала музикологију на Факултету музичке уметности у Београду. Као добитница престижних стипендија Overseas Research Award, School of Arts, Histories and Cultures Award и Graduate Teaching Assistantship, докторирала је на Универзитету у Манчестеру, Велика Британија, 2010. године, под менторством проф. Дејвида Фенинга (David Fanning). Ивана Медић је један од координатора Студијске групе за руску и источноевропску музику при Британској асоцијацији за славистику. (REEM/BASEES). Објавила је две књиге и преко четрдесет научних радова у земљи и иностранству.

Радила је као предавач на Отвореном универзитету (The Open University), сарадник у настави на Универзитету у Манчестеру и истраживач при Центру за руску музику колеџа Goldsmiths Универзитета у Лондону. Пре одласка у Велику Британију била је вршилац дужности главног музичког уредника у редакцији Трећег програма Радио Београда и координатор међународне размене радијских програма са Европском радиодифузном унијом (EBU), док је педагошку каријеру започела као асистент на Катедри за теоријске предмете Факултета музичке уметности у Београду.

Поред музиколошке делатности, Ивана Медић је активна као пијанисткиња и бас-гитаристкиња. Одржала је тридесетак солистичких концерата у Србији и Великој Британији и наступила око 200 пута на тематским концертима Радионице за клавирску музику проф. Миланке Мишевић, чији је члан од 1994. године. Првенствено је заинтересована за савремену музику и за стваралаштво српских и балканских композитора. Учествовала је у снимању компакт диска са комплетним клавирским опусом Јосипа Славенског. Премијерно је извела велики број остварења савремених српских композитора, а један од њених најзначајнијих пројеката био је извођење целокупног клавирског опуса Василија Мокрањца.


ЗБОРНИК проте Мирка Павловића
СТАТИЈЕ НА ЦРКВЕНО-СЛОВЕНСКОМ И СРПСКОМ
у редакцији и препеву по Мокрањцу, издање Синода СПЦ

Статије (грч.στάσεις – станице, застанци), су песме у којима се описује жалост и туга Пресвете Богородице због распећа и смрти Христа,алии које најављују Његово славно васкрсење. Певају се на јутрењу Велике суботе пред Христовим гробом, уз кађење и држање свећа, чиме се врши обред Његовог погреба.Статије су веће химнографске целине састављене од тропара којисе комбинују са стиховима 118. псалма.Од укупно 176 стихова прва статија садржи 72 стиха, друга садржи од 73. до 131. стиха, а трећа  од 131. до 176. стиха.

       Мелографи српског црквеног појања, Гаврило Бољарић, Никола Тајшановић, као и Ненад Барачки, су у својим нотним зборницима представили три статије само почетним тропарима, док је Стеван Мокрањац у Страном пјенију записао по пет тропара у свакој статији. То указује да су се у Српској православној цркви статије најчешће кројиле. Научивши напамет почетне тропаре у статијама – који су служили као модели – појци или свештенициби све остале тропаре певали на исту мелодију. Интегралан нотни запис статија сачинио је епископ Стефан Латавица, као и свештенициБранко Цвејић и Мирко Павловић. Разлог због којег се приступило штампању управо Павловићевих статија је тај што се оне, захваљујући великом броју фотокопија овог рукописа, већ деценијама уназад певају у нашој цркви, док су Ластавичини и Цвејићеви записи истоимених песама недовољно познати.

       Делатност Мирка Павловића у области црквеног појања, без сумње, има историјску вредност и представља аутентичан допринос очувању и неговању српског црквеног појања у 20. веку. Штампањем његових статија на црквенословенском, односно српском језику,одаје се признање за тај рад и – што је једнако важно – употпуњују наше црквене певнице новим нотним зборником.

Предраг Ђоковић (из Увода издању)


Душан Убовић, Хаџи Борис Соломко
ОД КАРУЉЕ ДО АТОСА
Продукција: Духовни центар Воанегрес и РТС
Београд, 2015.

       Документарни филм о јединственој земљи монаха – Светој Гори, путовању на врх планине Атос и причешћивању на преображење 2015. Године. У филму се приказује обилазак, широм света познате, Светогорске пустиње – Каруље. Места на коме човек тек увиди где је заша и да више није међу обичним светом. Низ провалију, која завршава у мору, спушта се помоћу ланаца који су приковани за стену. Монашки живот на каруљи не може да се објасни рационалним, овоземљским категоријама. А управо ти је готово 40 година провео најпознатији србин са Каруље – схи архимандрит Стефан. Руски монах Атанасије подигао је ту грађевину која подсећа на замак са прелепом црквом посвећеном нашем Светом Сави.

       На највишој стени планине Атос (2033 метра) је гвоздени крст са уписаном 1897. годином. Поред крста је капела, у изградњи, посвећена Преображењу Господњем, Метаморфозис. Поглед са врха одузима дах. Света гора се показује у свој својој лепоти и слави. Према предању први се на сам врх Атоса попео наш Свети Сава. О томе сведочи „Житије Светог Саве“ монаха Теодосија.

       Ове године, због радова на врху, уочи преображења служило се свеноћно бденије и Света Литургија у Панагији, цркви која је на месту до кога се попела Богородица. Бденије је почело већ у девет увече. Литургија и причешће за оне који су се припремили, око три ујутру.

       „Од Каруље до Атоса“ је наставак филма „Добор нам је овде бити“ који је прошле године, такође, представљен на нашем Фестивалу.


ДОКУМЕНТАРНО-ИГРАНА РАДИО ДРАМА
мр Предраг Д. Стаменковић
МАНАСТИР СВЕТИ РОМАН
Продукција: Драмски програм Радио Београда

       Почетко фебруара месецам на почетку поклоничког пута на Свету Гору, у организацији Духовног центра Воанергес, у коме сам учествовао, посетили смо Манастир Светог Романа у Србији. Том приликом сам снимио врло интересантан документарни материјал, настао у разговору са протом манастира господином Влајком Грабежом и учесницима у поклоничком путовању.  Како је манастир, сем по чудотоврним моштима Свцето Романа и лековитом извору познат и по гробу пуковника Николаја Рајевског, алијас Вронског из романа Ана Карењина Лава Николајевича Толстоја то сам уз помоћ дранатурга господина Владимира Поповића у документарни материјал, уз снимљени документарни материјал, интерполирао неколико крактеристичних сцена из поменутог романа – везаних за долазак пуковника Рајевског у Србију и његово учешће и погибију у српско-турском рату 1876. Године, уз додатне информације о манастиру пронађене на разним сајтовима интернета.

Непосредан повод, сем планираног снимања целокупног поклоничког путовања на Свету Гору, је и обележавање 140. годишњице од погибије пуковника Николаја Рајевског, приликом обележавање манастирске славе Свети Роман, 29. августа 2016. године, када се очекује велики број гостију из Србије и Русије, као својеврсна уметничка најава овог значајног догађаја.

У реализацији пројекта учествовали су:

прота Влајко Грабеж – служашчи свештеник у манастиру Светог Романа,

Хаџи Борис Соломко – председник Духовног центра Воанергес и вођа поклоничког путовања, Глумци: Драгана Варагић – наратор, Јадранка Селец, Милан Михаиловић и Иван Томић – Сергеј, грофица и Вронски у сценама из романа Ана Карењина Л. Н. Толстоја и хор Покров Пресвете Богородице при храму Свете и Преподобне Мати Параскеве у Сурчину;

Аутор, сниматељ на терену, хоровођа, музички уредник и режија мр Предраг Д. Стаменковић, Драматург и уредник документарно-драмског програма – Владимир Поповић, Лектор – Олга Бабић и тон мајстор – Зоран Јерковић.

Драма је премијерно емитована у суботу 25, јуна 2016. Године у 18 и 30 на Другом програму Радио Београда. Прва реприза је планирана за суботу 27. августа 2016. Године, два дана уочи манастирске славе Свети Роман 29. августа 2016.


Недеља, 26. јун 2016. год.

Конференцијска сала Прохијског дома
Храма  Светог Саве
у 18
часова
Крушедолска 2
Улаз слободан

 

Округли сто

Корнелије Станковић
185 године од рођења

Гости предавачи:
Наташа Марјановић и мр Милица Андрејевић

***

Представљање нотног зборника

СВЕНОЋНО БДЕНИЈЕ
православна хорска музика
у литургијској традицији Српске цркве
за мешовити хор

Учествују: Урош Лалицки (уредник),
мр Милица Андрејевић, Наташа Марјановић,
Јелена Анастасија Тонић (чланови уређивачког одбора)

Звучна илустрација одабраних фрагмената садржаја књиге:
Црквени хор
Свети Александар Невски
из Београда
Диригент: Јелена Анастасија Тонић


Медијатор: мр Предраг Миодраг


Корнелије Станковић

Корнелије Станковић (Будим, 23. август 1831 — Будим, 16. април 1865) је био први српски школовани композитор, мелограф, диригент, пијаниста и музички писац.

Рођен је у српској грађанској породици у Табану, српској четврти Будима. Оставши рано без родитеља, једно време је живео код старије сестре у Араду, где је похађао основну школу и два разреда гимназије. Потом је прешао у Сегедин, те код брата Јосифа у Табан, да би похађао и завршио гимназију у Пешти (1849). Захваљујући моралној и материјалној помоћи породичних пријатеља, брачног пара Јелене и Павла Риђичког од Скрибешћа, 1850. године отишао је на студије музике у Беч. Код угледног дворског оргуљаша, професора Конзерваторијума Симона Сехтера, међу чијим је ученицима био и Антон Брукнер, изучавао је хармонију и контрапункт и савладао основе пијанистичке технике. Интересовао се и за вино. Раскошан музички живот и подуке бечког професора обележили су најзначајнији део, али и завршетак Станковићевог школовања. Неизлечива болест, туберкулоза, младом уметнику је онемогућила жељено музичко усавршавање у Русији.

Преминуо је у тридесет четвртој години, уочи Ускрса, 4/16. априла 1865. године. Сахрањен је на српском гробљу у Табану. Када је ово гробље исељено, његови посмртни остаци су пренесени на Будимско гробље, одакле су на иницијативу Музичког друштва „Станковић“ 1940. године пренети у Београд и сахрањени на Новом гробљу, у Алеји великана.

Уз подуке бечког професора Сехтера, Станковић је написао своје прве две „Литургије“ (1851, 1852). Почетни покушаји младог музичара нису били у складу са традицијом народног црквеног појања, па нису са одушевљењем прихваћени ни од верника ни од црквених великодостојника. Станковић је зато, на подстицај руског проте Михаила Рајевског и уз подршку патријарха Јосифа Рајачића, започео бележење народних црквених напева. У Сремским Карловцима (1855–1857) савременим нотним писмом први пут је забележио напеве готово целокупног црквеног репертоара. Хармонизујући потом већину записаних једногласних напева за четворогласни хор, свом народу је даровао непроцењиво вредну заоставштину: три објављене књиге под називом „Православно црквено појање у српског народа“ (Беч 1862, 1863, 1864. и Београд 1994, фототипско издање), као и 17 рукописних свезака четворогласних црквених песама и пет засебних свезака са око 400 страница једногласних напева из Осмогласника, Општег и пригодног појања, Празничног појања из Минеја, Триода и Пентикостара.

Први српски црквени хорови и грађанска музичка друштва у Аустроугарској и Србији до појаве Корнелија Станковића су на богослужбеном и концертном репертоару имали композиције руских аутора и мање познатих музичара (Готфрида Прејера и Бенедикта Рандхартингера из Беча, Франческа и Ђузепеа Синика из Трста, Вајса фон Беренфелса из Петриње). Објављивањем Станковићевих дела, хорским певачима и диригентима у Бечу, Трсту, Задру, Котору, Панчеву и Београду постали су доступни нови хармонизовани напеви српског народног појања. Афирмацији националног стила посебно је погодовао и краткотрајан (1863–1864) боравак Корнелија Станковића на месту диригента у Првом београдском певачком друштву. Као наследник Милана Миловука, Станковић је извршио значајан преокрет тиме што је уместо страних композиција увео српске народне песме, хармонизоване за хорски ансамбл. Основао је и тзв. „приуготовни хор“, са циљем да члановима хора пружи додатно, теоретско образовање. У тежњи ка подизању музичког образовања у Србији, 1863. године саставио је и план за оснивање „Правителствене школе музике“, прве музичке школе у Београду.

Википедија
 


Наташа Марјановић (Нови Сад, 1984), музиколог, сарадник Музиколошког института САНУ. Завршила студије музикологије на Катедри за музикологију Факултета музичке уметности у Београду (тема: Трагови шекспировског писма у делима Енрика Јосифа – 'Хамлет'и'Смрт Стефана Дечанског'). У оквиру докторских студија на Филолошком факултету Универзитета у Београду, припрема докторску дисертацију на тему Музика у српској документарно-уметничкој прози друге половине 19. века.Од 2010. запослена је као сарадник Музиколошког института Српске академије наука и уметности.Као сарадник Матице српске, учествује у лексикографским пројектима Српски биографски речник и Српска енциклопедија и у научноистраживачким пројектима „Фундаментална истраживања српске музике 18. и 19. века“ и „Музика са маргина: допринос општој и музичкој култури и просвети“.Учествовала на домаћим и међународним научним скуповима (Србија, Грчка, Хрватска, Аустрија, Мађарска) и објављивала радове у научним часописима, зборницима и дневним листовима.Од 2005. године, укључена у пројекат припреме Сабраних дела Корнелија Станковића. Ради на преписивању и редиговању Станковићевих мелографских записа и хармонизација српског народног црквеног појања. Бавила се и истраживањем Станковићеве преписке, која доноси посебна сведочанства о композиторовом раду на пољу српске црквене музике.Од 2011. учествује у припремама летње школе црквеног појања „Корнелију у спомен“, која се једном годишње одржава у Сремским Карловцима.Била је вишегодишњи члан црквеног хора „Св. Стефан Дечански“ у Новом Саду. Учествује у раду Студијског хора Музиколошког института у Београду. Води црквени хор у храму Свете Тројице у Земуну.

мр Милица Андрејевић (Добој, 1976), музиколог, музички педагог, црквени диригент, хорски певач, аутор текстова о црквеној музици. Дипломирала музикологију на Факултету музичке уметности у Београду (тема: Духовна музика Петра Коњовића), магистрирала музикологију на Академији уметности у Новом Саду (тема: Осмогласно свакодневно и празнично појање на примеру службе за Божић). Током студија певала у Студијском хору Музиколошког института и радила као диригент Панчевачког српског црквеног певачког друштва (асистирала академику Димитрију Стефановићу), а затим од 1999. до 2012. године била диригент и појац у Николајевској цркви у Земуну. На последипломским студијама (2002-2005) била стипендиста Министарства за науку и сарадник на пројекту „Традиционално и ново у српској музици“ при Музиколошком институту САНУ.У периоду 2006-2007 радила на пројекту „Безгласни хорови“ (Факултет музичке уметности Београд, Историјски архив Београда). Током 2010-2011. уређивала емисију „Антологија српске музике“ на Трећем програму Радио Београда (циклус емисија посвећених српском народном црквеном појању и хорском певању). Текстове о црквеној музици објављивала у Зборнику Матице српске, Свескама Матице српске и Теолошким погледима. Радила биографске јединице за Српски биографски речник МС и Српску енциклопедију.Аутор књиге Музика и речи из ризнице митрополита загребачког Дамаскина Грданичког (Београд – Загреб, 2009).Од 1995. године учествовала у реализацији Летњих школа црквене музике „Корнелију у спомен“. Сарадник је на пројекту „Сабрана дела Корнелија Станковића“.Ради као наставник музичке културе у ОШ „Растко Немањић – Свети Сава“ у Новој Пазови.

 

СВЕНОЋНО БДЕНИЈЕ
православна хорска музика
у литургијској традицији Српске цркве

за мешовити хор

уредник: Урош Лалицки,
чланови уређивачког одбора: мр Милица Андрејевић, Наташа Марјановић,
Јелена Анастасија Тонић

Пројекат Мокрањац је свеобухватни подухват чувања инеговања српске православне црквене музике, као нераскидивог чиниоца живота Српске православне цркве и једног од носећих елемената српског културног и националног идентитета.

Најважнији задатак Пројекта јесте повећање доступности нотне грађе српске црквене музике, кроз поступак њене дигитализације и публиковања у електронском и штампаном облику.

Нотна грађа се, кроз Пројекат, обрађује скенирањем и/или дигиталним нотографисањем, музичком и језичком редактуром, вишестраном (музиколошком, културном, историјском и литургичком) информационом контекстуализацијом, презентацијом и публикацијом писане нотне грађе српске црквене музике (путем штампаних издања и електронски, помоћу веб сајта Пројекта), од најстаријих сачуваних музикалија до савремених аутора.

Идејни покретач Пројекта Мокрањац је г. Сава Маринковић. Савет Пројекта чине академик Димитрије Стефановић и др Даница Петровић, а предвиђене активности реализује стручни тим Пројекта (Урош Лалицки, мр Милорад Маринковић, мр Милица Андрејевић, Јелена Анастасија Тонић, Наташа Марјановић), уз помоћ разгранате мреже сарадника из Матице и Расејања.

Нотни зборник „Свеноћно бденије: православна хорска музика у литургијској традицији Српске цркве, намењен четворогласном мешовитом хору, изашао је из штампе у децембру 2015, као прво штампано издање Пројекта Мокрањац и прва књига „Антологије српске православне хорске музике“ – вишетомног издања литургијски организоване нотне грађе хорског црквеног појања, према богослужбеној традицији Српске цркве. Предвиђено је да томови Антологије, међусобно повезани истоветном садржинском концепцијом и уређењем, буду тематски везани за значајнија појединачна богослужења у оквиру дневног, недељног и годишњег (празничног) литургијског круга, и то тако да сваки том обухвати једну заокружену тематску и богослужбену целину.

Заснован на богатој традицији хорског појања у Српској цркви XIX и XX века, и чврсто ослоњен на резултате преданог рада бројних досадашњих покољења српских музиколога и црквених музичара на истраживању, сређивању, приређивању и објављивањунотне литературе наше црквене музике,зборник „Свеноћно бденије“плод је вишегодишњег рада чланова уређивачког тима на истраживању, прикупљању и приређивању релевантне нотне грађе, али и практичног искуства у њеној употреби на богослужењу. Заступљену музичку грађу, иако разноврсну по пореклу, стилском одређењу, поступку обраде, те сложености фактуре, обједињује припадност српској црквено-музичкој традицији, схваћеној у њеном укупном ширини и богатству.

Стилску и садржинску окосницу зборника чине хармонизације српског народног карловачког црквеног појања из пера Корнелија Станковића, родоначелника српске нововековне музичке културе. Заступљена су и бројна дела монументалне црквено-музичке нотне литературе (Ст. Ст. Мокрањац, Ј. Маринковић, М. Тајчевић, П. Коњовић,...) али и примери раритетне и слабије познате заоставштине српских композитора, хоровођа и мелографа, једноставније фактуре (Т. Остојић, митрополит Дамаскин, прота Мирко Павловић, Александар Гавански, Лука М. Гавриловић, и др). Садржај зборника употпуњен је делима савремених српских црквених композитора (подједнако из Матице и Расејања), као и једноставним хармонизацијама српског напева које су приредили чланови стручног тима и сарадници Пројекта. На тај начин, обједињујући доприносе различитих покољења и географских група српских црквених музичара, и смештајући их у заједнички литургијски контекст, овај зборник по први пут омогућује да се, у изражајном медијуму вишегласног хора, на бденију или вечерњу у целини поје српским напевом. Ипак, поред обрада српског напева (и мањег броја слободно писаних дела српских композитора и приређивача), као садржинске основе, зборник је прожет и бројним нотним примерима потеклим из руске црквено-музичке традиције, а понајпре оним, који су, вишедеценијском употребом у богослужењу Српске цркве, одавно постали нераскидив део српске литургијске и црквено-музичке културе.

Нотни садржај зборника изложен јена укупно 382 стране. Поглавља зборника организована су, богослужбеним редоследом чина Свеноћног бденија, у појединачне тематске јединице, према литургијској функцији коју имају. Осим непроменљивих и најважнијих променљивих (изводи из Осмогласника) песама вечерња, јутрења и првог часа, које чине највећи део представљеног нотног материјала (314 страна), књига обухвата и додатна нотна поглавља, везана за одређене периоде црквене године, или пак за молитвене чинове који се уобичајено обављају у склопу Бденија: празничне прокимене (велике и јутарње), великопосно вечерње и јутрење, велико „Свјатиј Боже“ приликом изношења Часног Крста и Плаштанице, велико и мало повечерје, песме на монашењу, многољетствија.

Наслови песама наведени су у изворној словенској графији, а праћени су ознаком гласа којем припада мелодија, именом аутора/приређивача и ознаком порекла напева. Осим самог нотног записа и певаног химнографског текста (изложеног, ради лакшег читања, у транскрибованом облику, савременим српским грађанским писмом), партитуре садрже кратка литургијска објашњења и упутства, као и преводе црквенословенског химнографског текста на савремени српски језик.Oсмишљене су и технички реализоване као самосталне јединице, тако да свака партитура (осим у случају посебно кратких ставова, попуп прокимена или јектенија) почиње на новој страни, чиме се повећава прегледност понуђеног нотног материјала, али и њега употребљивост у реалном, богослужбеном контексту (лакше копирање, разврставање и чување нота, једноставније руковање на самом богослужењу и сл).

Пратећа текстуална поглавља књиге, поред уводних напомена у којима су образложени концепција и начела издања, доносе још и проширена објашњења богослужења (детаљно тумачење тока и символике богослужбеног чина Свеноћног бденија; схематски приказ чинопосљедовања, прилагођен савременој српској парохијској пракси), преглед напева, мелографа, аранжера и композитора, резиме на руском и енглеском језику, али подробан попис извора и релевантне грађе, разврстан по областима (нотни записи, богослужбени текстови, богословље и литургика, историја српске црквене музике), са жељом да се се заинтересованим корисницима зборника омогући не само што лакша и боља употреба књиге, већ и даље самостално истраживање на овом пољу.

Уредник зборника је Урош Лалицки, а чланови Уређивачког одбора су мр Милица Андрејевић, Јелена Анастасија Тонић и Наташа Марјановић.

Књига је припремљена и одштампана уз финансијску подршку Републике Србије (Министарство културе и информисања; Управа за сарадњу са црквама и верским заједницама при Министарству правде; Управа за сарадњу са дијаспором и Србима у региону при Министарству спољних послова) и г. Саве Маринковића.

Урош Лалицки (Београд, 1980), архитекта и дизајнер. Члан и нототекар црквеног хора Свети Александар Невски из Београда, члан Студијског хора Музиколошког института САНУ. Повремено асистира у вођењу црквеног хора Свети пророк и псалмопевац Давид у Малом Мокром Лугу. Приредио већи број тематских нотних збирки хорског појања за различита богослужења и празнике. Као дизајнер и технички уредник учествовао у приређивању капиталног хорског нотног издања „Српски Божић“ (богослужења Рождества, српске народне божићне песме за хор и у обрадама за глас и клавир, нове дечје божићне песме, итд). У области српске црквене музике, бави се истраживањем, прикупљањем и нотографисањем нотне грађе, као и приређивањем једноставнијих аранжмана и хармонизација једногласних напева црквених песама из разних богослужења.

мр Милица Андрејевић, Наташа Марјановић (погледај биографије напред).

Јелена Анатасија Тонић (Београд, 1969), диригент црквеног хора Св. Александар Невски из Београда.Дипломирала општу музичку педагогију (тема: 'Кола' Јосифа Маринковића) на Факултету музичке уметности у Београду.Од 1993. године пева, а од 1997. године и води црквени хор при храму св. Александра Невског у Београду. За потребе хора урадила је бројне хармонизације празничних песама. Посвећена изучавању и неговању српског народног црквеног појања, коме се приближила певајући у Студијском хору Музиколошког Института САНУ у Београду, а затим и кроз сарадњу са академиком др Димитријем Стефановићем и проф. др Даницом Петровић. Захваљујући наведеној сарадњи упознала је рукописну заоставштину и литературу о српском народном црквеном појању које није заступљено на музичким студијама у Србији. Годинама је учествовала на духовним академијама – као полазник и као диригент (манастир Јошаница 2000 и 2002, Трстеник 2000, Ниш 2001, Прокупље 2003, Хановер 2003).У периоду од 2002. до 2011. године у звању вишег асистента радила на Музичкој Академији у Источном Сарајеву, на предметима Историја црквене музике и Анализа црквене вокалне литературе на Одсеку за црквену музику и појање. С обзиром да је ово први студијски одсек на Балкану посвећен српској православној црквеној музици, учествовала у осмишљавању студијског програма и садржаја. Приредила пропратни текст за други компакт диск Камерног хора Одсека за црквену музику и појање Музичке Академије Источно Сарајево (диригент Раде Радовић).

* * *

Црквени хор Свети Александар Невски – хор храма Св. Александра Невског у Београду.У летопису Храма не постоје прецизни подаци о години оснивања хора, нити о континуитету у постојању, премда се по понеком сачуваном документу може тврдити да хор, у готово непрекинутом трајању, постоји и поји при Храму од времена Другог светског рата. Од средине 80-их година прошлог века, тачније од времена оснивања Мисионарске школе при Храму(у време старешине протојереја-ставрофора хаџи Љубодрага Петровића) хор је подмлађен и обновљен, и од тада се са сигурношћу може рећи да без прекида учествује у богослужењима. Од тог периода наовамо, хор су водили диригенти Часлав Николајевић, Милорад Петровић, Павле Јанковић и, од Ђурђица 1997. године – Јелена Тонић.Чланови хора су махом музички аматери, од којих су многи прве кораке у хорском музицирању начинили управо у овом хору, а затим своје афинитете ка музици продубили, неки и школовањем у музичким школама

Основни смисао постојања хора јестеучествовање на богослужењима – хор редовно поји на недељним и празничним Литургијама, као и на Бденијима уочи недеље и празника, али и на другим празничним и, посебно, богослужењима у току Великог васкршњег поста. На репертоару хора не налази се само „сваконедељни”, васкрсни, утврђени репертоар Недељне Литургије, већ и празничне песме – било да је реч о аранжманима разноврсних тропара, стихира и химни за мешовити хор, било о једногласним записима традиционалног српског карловачког пјенија, „певнички” отпеваним. На тај начин, хор негује и вишегласно хорско певање али и једногласну традицију српског црквеног појања која, уосталом, и чини основу потоњих хорских обрада. Основу репертоара чине композиције српских и руских аутора – пре свих, ЛитургијеСтевана Стојановића Мокрањца иКорнелија Станковића. Црквени хор „Свети Александар Невски“ спада у наше ретке црквене ансамбле који на богослужењима изводе делове Осмогласника и Празничног појања Корнелија Станковића. Велика пажња придаје се и српском средњевековном појању, затим ауторима мање познатих хармонизација српског традиционалног појања (Т. Остојић, И. Бајић, С. Пашћан) - њиховим раритетним издањима и рукописној заоставштини, као и српским композиторима чије стваралаштво није непосредно засновано на уметничкој надградњи традиционалног напева (Ј. Маринковић, М Тајчевић, Ст. Христић и други) – узимајући првенствено у обзир она њихова дела, која по својим музичким карактеристикама могу наћи место у богослужбеном току обреда.

Поред редовног појања на богослужењима, хор бележи и мање наступе у оквиру прослава годишњицаманастира или цркава, промоција књига, духовних академија и смотрицрквених хорова:Духовни сусрети у Вазнесењској цркви у Београду (2007, 2012), Духовна академија на Цвети у Богородичиној цркви у Земуну(од 2005. године), Дани проте Васе Живковића у Панчеву (2009).На Првом фестивалу хорова Глас Београда (23-25. април 2010) хор је освојио награду за најбоље изведену обавезну композицију Србија ВереМиланковић. Поводом десетогодишњице диригентског рада Ј.А. Тонић био је приређен целовечерњи концерт, уформи поетско-музичке вечери „Вече беседа и напева”, у павиљону„Цвијета Зузорић“ у Београду, 16. фебруара 2008.године.Маја 2011. године хор је, на позив Савеза Срба у Румунији и Епархијетемишварске, учествовао на Смотри хорова епархије темишварске, поводомзначајног јубилеја – 175 година Хора Православне Српске Саборне цркве уТемишвару.


Недеља, 19. јун 2016. год.
у 18 часова
Конференцијска сала Прохијског дома,

храма
Светог Саве
Крушедолска 2
Улаз слободан


Округли сто

Јосиф Маринковић
165 године од рођења
 

Гост предавач: др Ивана Медић

***

Представљање књига:

Лазар Мирковић
Опис рукописа манастира Дечани
Београд 2015.
и
Карејски литургијар

Сремски Карловци 2016.

***

 Представљање фестивала:

КОРНЕЛИЈЕ
Сремски Карловци 2016.

Гости: Епископ викарни и топлички Господин Арсеније, Предраг Миодраг, Јован Милановић, Мила Радонић

Медијатор:
мр
Предраг Д. Стаменковић


Јосиф Маринковић

Јосиф Маринковић (Врањево, 15. септембар 1851 — Београд, 13. мај 1931) је био српски композитор и хоровођа, стваралац првенствено лирског сензибилитета, један од највећих композитора Србије с краја XIX и почетка XX века. Попут млађег савременика Мокрањца, углавном је био посвећен вокалним жанровима – соло песми и хоровима. Маринковић је романтичар, изразити мелодичар. Велику пажњу посвећивао је коректној декламацији текста, што је за његово време био нови квалитет у српској музици.

У области хорске музике Маринковић је компоновао за мушке, мешовите, женске и дечје ансамбле, а посебно је неговао жанр хорова с клавиром. Његових једанаест кола (1881–1897) – сплетова обрада народних песама писаних за мушки или мешовити хор – сматрају се претечама Мокрањчевих Руковети. Мада у њима не постиже Мокрањчеву заокруженост и компактност форме, јер обично користи велики број песама, а без комплексније обраде, он најављује неке Мокрањчеве композиционе поступке (уланчавање и понављање песама и њихових делова и слично). Избор песама кола не показује Мокрањчеву избирљивост и промишљање кроз критеријуме целовитости дела, разрада је често непретенциозна, али није лишена свежине и полетности. У каснијим колима (Десето, Једанаесто) остварују се већа концизност облика, боља разуђеност хорског става, примена контраста сола и тутија, као и смела хармонска решења. Три кола (Треће, Пето, Девето) носе назив Бранкова, јер су компонована на стихове Ђачког растанка Бранка Радичевића и само су посредно инспирисана фолклорном мелодиком.

Попут својих савременика и Маринковић је писао дела на стихове родољубиве поезије (Народни збор, Јуначки поклич, Химна Балкана, Косовска химна, Песмом срцу, Химна Срба муслимана), од којих су нека доживела изузетну популарност, попут Народног збора (1876), познатог по почетним стиховима и као Хеј, трубачу. Та песма је током много година била химна Обилића и једна од најпопуларнијих.

Маринковић у српској музици утемељује жанр хорова с клавиром (Задовољна река, На Велики петак, Јадна мајка, Молитва, Поточара, Кантата Доситеју Обрадовићу), од којих нека ширином и сложеношћу клавирског парта сведоче да је клавир коришћен само као нужна замена оркестарског звука.
Хорска духовна музика

Од појединачних ставова које је пронашао у композиторовој оставштини, Коста Манојловић је 1935. реконструисао целину и објавио је као Божествену литургију Св. Јована Златоустог. Међу ставовима литургије посебно се издваја експресивни, надахнути Отче наш који се убраја у ремек дела светске хорске литературе.

Википедија


Др Ивана Медић je научни сарадник Музиколошког института САНУ. Дипломирала је и магистрирала музикологију на Факултету музичке уметности у Београду. Као добитница престижних стипендија Overseas Research Award, School of Arts, Histories and Cultures Award и Graduate Teaching Assistantship, докторирала је на Универзитету у Манчестеру, Велика Британија, 2010. године, под менторством проф. Дејвида Фенинга (David Fanning). Ивана Медић је један од координатора Студијске групе за руску и источноевропску музику при Британској асоцијацији за славистику. (REEM/BASEES). Објавила је две књиге и преко четрдесет научних радова у земљи и иностранству.

Радила је као предавач на Отвореном универзитету (The Open University), сарадник у настави на Универзитету у Манчестеру и истраживач при Центру за руску музику колеџа Goldsmiths Универзитета у Лондону. Пре одласка у Велику Британију била је вршилац дужности главног музичког уредника у редакцији Трећег програма Радио Београда и координатор међународне размене радијских програма са Европском радиодифузном унијом (EBU), док је педагошку каријеру започела као асистент на Катедри за теоријске предмете Факултета музичке уметности у Београду.

Поред музиколошке делатности, Ивана Медић је активна као пијанисткиња и бас-гитаристкиња. Одржала је тридесетак солистичких концерата у Србији и Великој Британији и наступила око 200 пута на тематским концертима Радионице за клавирску музику проф. Миланке Мишевић, чији је члан од 1994. године. Првенствено је заинтересована за савремену музику и за стваралаштво српских и балканских композитора. Учествовала је у снимању компакт диска са комплетним клавирским опусом Јосипа Славенског. Премијерно је извела велики број остварења савремених српских композитора, а један од њених најзначајнијих пројеката био је извођење целокупног клавирског опуса Василија Мокрањца.


 Др Лазар Мирковић:

Опис рукописа манастира Дечана

Поводом стотридесетогодишњице рођења великог литургичара
  (4. јул 1885. - 23. април 1968.)

Др Лазар Мирковић, Опис рукописа манастира Дечана, издање Високе школе – Академије СПЦ за црквену уметност и консервацију, приредио Мр Предраг Миодраг, Београд 2015.

Опис рукописа манастира Дечанапротојереја др Лазара Мирковића, који су приредили вредни прегаоци на пољу литургичког богословља и историје српске средњовековне књижевности и уметности, мр  Предраг Миодраг, професор Карловачке богословије и проф. др Ђорђе Трифуновић, познати српски медиевалиста, представља значајни допринос у проучавању и истраживању научног рада Лазара Мирковића,  једног од највећих наших литургичара, хеортолога и историчара црквене уметности. Ово Мирковићево дело имало је 575 страна текста и 400 табли са сликама – цртежима и фотографским снимцима.

Почивши академик Димитрије Богдановић је упутио  Предрага Миодрага на свој Опис рукописа манастира Дечана, који се налазио у Археографском одељењу Народне библиотеке Србије. Тада је П. Миодраг ископирао део који се односио на служабнике. Предраг Миодраг се 1984. године вратио дечанским служабницима и, по његовим речима, пут до овог скривеног бисера одвео га је у архив Српске академије наука и уметности. Од некадашњих пет свезака Мирковићевог својеручног „Описа рукописа манастира Дечана“ сарадници Архива предали су му само три. П. Миодраг сведочи: „За моје поље истраживања било је драгоцено што се у сачуваним фасциклама налазио опис седамнаест рукописних служебника из Дечанске збирке.“

Предрага Миодрага, нашег приређивача овог обимног фототипског дела, и  аутора Преговора и пропратне студије „Лазар Мирковић као литургичар и историчар црквене уметсноти“, привлачио је лик проф. Лазара Мирковића још од времена кад је уписао Богословију Светог Саве у Београду. Поред његових књига, највише података о Л. Мирковићу је чуо од његових следбеника, од проф. Ђорђа Трифуновића и почившег Јанка Радовановића, јер је Радовановић био његов студент на Богословском факултету, а потом биограф и један од најбољих познавалаца укупног научног доприноса проте Лазара Мирковића. Као сарадник Балканолошког института и пасионирани историчар уметности, Јанко Радовановић је у својим проницљивим богословско-уметничким анализама од свих теолога најдоследније пошао за својим учитељем. Јанко Радовановић је на основу својих иконографских истраживања високо оцењиван од савремених научника, посебно од Бранислава Тодића, једног од водећих представника чувене београдске школе историчара уметности.

Професор Лазар Мирковић је као литургичар неформално био и историчар уметности. Можемо да кажемо да се ова књига сада појављује после обимног рада Славице Јурић и њеног дела: „Лазар Мирковић и стара српска књижевност“ (изд. Академије за црквену уметност и консервацију, приредио Мр Предраг Миодраг, Београд 2014).

Данас, ако гледамо са раздаљине од преко шест деценија, Мирковићев Описрукописа манастира Дечана је донекле застарео у домену савремене археографије, али, напомињемо, ми морамо да га сагледамо у временском оквиру у коме је настао. Међутим, са овим се не слаже ауторка  опширног Предговора  недавно објављеног Описа ћирилских рукописних књига манастира Дечана (група аутора, књига прва, НБС, Београд 2011), г-ђа Надежда Синдик која први пут у нашој археографској науци говори о значају Мирковићевог необјављеног описа исте рукописне збирке. Она каже: „Тај опис садржи све елементе савременог археографског описа, али у неједнаком обиму и квалитету. Тако водене знаке даје умањене, са размером и упутом на ондашње албуме знакова... Највише пажње поклонио је садржају, илуминацијама и записима“. Надежда Синдик закључује: „Велика је штета што овај Мирковићев Опис није штампан, па је тако српска наука лишена важних информација које су морале да сачекају пола века.“

Ево, сада, захваљујући професору Предрагу Миодрагу, имамо факсимилно издање Описа рукописа манастира Дечана Лазара Мирковића које може послужити за проучавање историје српског народа, историје српске књижевности, историје српске уметности, српског језика, палеографије и црквеног права.

На 424 странице, уз Предговор мр Предрага Миодрага, имамо фототипију изворног рукописа Опис рукописа манастира Дечана. Имамо упоредне регистре рукописа манастира Дечана према опису Лазара Мирковића и према објављеном опису групе аутора, као и  објављену студију проф. Предрага Миодрага Лазар Мирковић као литургичар и историчар црквене уметности. Затим, ту је и резиме на руском, грчком, француском и енглеском језику.

Упућујемо наше читаоце на ово значајно издање које је обогатило нашу богословску и културну стварност.

Горан Раденковић, професор Богословије Светог Саве

Карејски литургијар
 

СПОМЕНИК СРПСКЕ РЕДАКЦИЈЕ ИЗ ШЕЗДЕСЕТИХ ГОДИНА XIV ВЕКА ИЗ РУСКЕ НАЦИОНАЛНЕ БИБЛИОТЕКЕ, ОР ПОГОДИН 37

КАРЕЈСКИ литургијар: споменик српске редакције из шездесетих година XIV века ОР РНБ, Погодин 37 / [приредио Предраг Миодраг]. – Фототипско изд. – Сремски Карловци: Српска православна Епархија сремска; Санкт-Петербург : Российская национальная библиотека, 2016.

 Прилог проучавању литургијске реформе на Светој Гори у XIV веку

Карејски Литургијар из шездесетих година XIV века, представља у целости сачуван рукопосни Служабник. Чува се у Руској националној библиотеци у Петрограду, под сигн. Погодин 37, а у науци до сада познат само преко описа. Овај споменик представља један од најважнијих српских и словенских рукописа из времена исправљања књига на Светој Гори у XIV веку.

Карејски Литургијар заслужује прворазредну пажњу истраживача литургијске реформе у словенским црквама, јер пружа нове, до сада непознате податке о преводу Устава Литургије и нове редакције литургија на словенски језик. Устав литургије према Карејском Литургијару представља најстарију словенску, тачније српскословенску редакцију Ђаконског Устава литургије знаменитог византијског реформатора Филотеја Кокина.

Факсимилно издање Карејског Литургијара биће од велике користи у даљем истраживању и проучавању литургијске реформе на Светој Гори у XIV веку. Издање и доступност научној јавности овог древног споменика српске књижевности, умногоме може помоћи да се та реформа сагледа у потпуно новом светлу. Кареја и Хиландар, као књижевни и духовни центри, извесно ће заузети једно од централних места у новим истраживањима литургијских измена код православних Словена у другој половини и крајем XIV века.


ЗАПИСНИК СА ФЕСТИВАЛА ДУХОВНЕ МУЗИКЕ
КОРНЕЛИЈЕ

СРЕМСКИ КАРЛОВЦИ 2016. ГОДИНЕ

  1. ЗАХВАЛНИЦА Епископа сремског хоровођи г-ђи Милој Радонић и хору домаћину „Свети Арсеније“, при саборном храму Светог оца Николаја, за помоћ у организацији Фестивала и учешће на свечаној академији;
  2. Резултате Фестивала објавити на сајту Фестивала духовне музике „Хорови међу фрескама“;
  3. Представити Фестивал „Корнелије“ на округлом столу у оквиру Фестивала „Хорови међу фрескама“, 19. или 26. јуна 2016. године у парохијском дому при храму Светог Саве у Београду (уз евентуално учешће хора);
  4. Наступ хора „Свети Арсеније“ на Фестивалу ХМФ у Београду ове године;
  5. Чланови жирија предлажу да убудуће Епископ сремски преко намесника пошаље распис свим црквеним хоровима подручне епархије да се на време јављају и припремају за фестивал, према пропозицијама које ће им доставити организатори фестивала;
  6. Да Фестивал остане на нивоу Епархије сремске, како би се побољшао квалитет тих хорова; али да се позивају и гостујући хорови, као и ове године, који би учествовали у ревијалном представљању;
  7. Учесници и гости су похвалили Организатора и посебно помоћнике, младе богослове, за леп дочек и добро функционисање целог програма;
  8. Чланови стручног жирија честитају Организатору и поименце оцу Јовану Милановићу, на уложеном великом труду и доста добром функционисању фестивала, с обзиром на озбиљност и тежину целог подхвата;
  9. Чланови жирија захваљују Организатору на позиву и поверењау, уз молбу да све евентуалне примедбе и коментаре на његов рад и одлуке проследи на адресу стручног жирија;
  10. Истовремено обратити пажњу и забележити неке пропусте техничке природе, који су неминовни у овако сложеним пројектима, а посебно кад се започиње, тачније обнавља једна традиција попут фестивала духовне музике (на пример, невезано за фестивал, пропуст да се хорови учесници на свечаној академији у Гимназији позову на вечеру која их је чекала у Богословији и сл).
  11. Један од пропуста је и неучествовање хора „Свети Арсеније“ у програмском делу фестивала.

Чланови жирија мр Вера Царина, ДИРИГЕНТ Панчевачког српског црквеног певачког друштва и професор музике; мр Предраг Стаменковић, КОМПОЗИТОР и црквени хоровођа и мр Предраг Миодраг, ПОЈАЦ, професор и хорски диригент  сматрају да је фестивал у целини испунио свој циљ, оправдао очекивања и у организационом погледу – успешно одржан.

 

Сремски Карловци - Београд                                           Председник жирија

________________________

22. март 2016. године                                         Мр Предраг Миодраг, проф.