ПРОМОЦИЈЕ
21. ФЕСТИВАЛА
Хорови међу фрескама


Недеља, 5. април 2015. год.
у 18 часова
Крипта цркве Светог евангелисте Марка
Булевар Краља Александра 17
Улаз слободан


Округли сто

Корнелије Станковић
150 година од смрти


Промоција зборника:

Осмогласник
Корнелија Станковића

и
С
рпски Божић

Гост:
Тамара
Адамов Петијевић
 

Медијатор разговора:
мр Предраг Д. Стаменковић


Корнелије Станковић (1831-1865) и рођењем (Табан – српска четврт града Будима у Мађарској) и образовањем (школовао се у Араду, Сегедину, Пешти и Бечу) припада српском грађанству стасалом у аустријској држави после Велике сеобе (1690) током 18. и 19. века. У време када он улази у круг српске и словенске интелигенције окупљене у Бечу, национални покрет Срба је већ био дубоко утемељен Вуковом борбом за народни језик, а повезан и надкриљен његовим радом на пољу народне књижевности.
Рано је уочена и потреба да се напеви народних песама и црквеног појања нотама забележе, али није било професионално спремних музичара који би то и учинили. Зато Станковић, својим талентом, образовањем и делима представља историјску појаву на коју се у српској култури деценијама чекало. Он је добро разумео и озбиљно схватао своју културну и националну мисију, како међу Србима у аустријској царевини, где га је подржавао патријарх Јосиф Рајачић, тако и међу онима у Кнежевини Србији, где је топло прихваћен од стране митрополита Михајла и кнеза Михајла Обреновића.
Своје прве две Литургије написао је учећи уз бечког професора, композитора и дворског оргуљаша Симона Сехтера. Међутим, почетни покушаји младог музичара још увек нису били повезани са народном традицијом; није то била музика коју су у српској цркви очекивали.
Зато Корнелије, под утицајем руског свештеника у Бечу Михајла Рајевског, одлази у Сремске Карловце (1855-1857) и у Фрушкогорски манастир Раваницу (1861) где уз помоћ проте Атанасија Поповића и других добрих зналаца карловачког појања стрпљиво бележи напеве готово целокупног црквеног репертоара.

Српско народно црквено, тзв. „карловачко појање, утврђено је у време митрополита Стефана Стратимировића, на основу старе српске појачке традиције и под различитим утицајима, пре свега руским и грчким, који су условили низ промена у српској уметности 18. века. Појање се вековима преносило искључиво усменим предањем, развијајући се тако неспутавано у свом преплитању са фолклорним напевима и стога представља јединствено и драгоцено културно наслеђе српског народа.

Осмогласник или Октоих је православна богослужбена књига, зборник песама посвећен Христовом васкрсењу. Ове песме се поју у оквиру недељних, васкрсних служби. Стварање текста целовитог зборника - Осмогласника - приписује се познатом византијском теологу, философу и песнику Јовану Дамаскину (око 675-754).
Песме из ове, основне појачке књиге, биле су и остале модел појцима за испевавање различитих служби у част светитеља и празника који се поју само једном у години. Осмогласник је био и остао основ за разумевање догматике, поетике и музичког језика у православној молитвеној и појачкој традицији.
Све песме Осмогласника разврстане су према осам црквених гласова – четири аутентична и четири плагална по грчком обележавању, односно од I до VIII гласа по словенском начину обележавања.

Осмогласник К. Станковића, настао је пре 150 година у Бечу (1858-1859).
Рукопис ће у целини бити штампан у едицији Сабраних дела овог композитора.
Ово издање садржи само делове Вечерња, с тим што је број стихира мањи у односу на оригинални рукопис. У нотама је у сваком гласу објављено девет бројева, али их је у звучном запису осам - због дужине је изостављен Богородичен после стихире на стиховње.
Осмогласник је изведен и одштампан према препису Лазара Лере, који већ садржи и извесне коректуре оригиналног рукописа К. Станковића. Додата је хармонизација тропара 4. гласа, за који је Станковић оставио само једногласни запис.
Редакција нотног текста инспирисана је готово двадесетогодишњим извођењем песама из Осмогласника на богослужењима и концертима. Избрисане су сувишне тактице, тако да музичке фразе прате смисао и метрику богослужбених текстова. Станковић их је бележио у црквене напеве, под будним оком свог бечког професора – чувеног композитора и теоретичара музике, Симона Сехтера.
С друге стране, извесне музичке „несавршености (са становишта Западне теорије музике, нпр. паралелне октаве, скривене квинте и октаве итд) у Корнелијевим хармонизацијама биле су пресудна тачка у представљању композиторовог националног и духовног блага. Чак их је и професор Сехтер, високо уважавани стручњак, одобравао, као посебне симболе неког другог, страног и друкчијег музичког подручја.
Ово сам свршио с божијом помоћу – реченица записана на крају сваког гласа, осликава младог Корнелија Станковића као искреног православног Хришћанина по схватању и образовању. Записи на маргинама рукописа настали су из пера човека племенитог и благог према својим добротворима. И на крају, његов Предговор у првој књизи Српског народног црквеног појања, чији одломак и овде доносимо, потврђује родољубиви занос младог ствараоца, професионалну одговорност и посебан уметнички сензибилитет, уткан и у једноставне, а тако свеже и разноврсне хармонизације песама Осмогласника.


Нотни зборник Српски Божић настајао је постепено и током дужег времена, а повод за његово објављивање је жеља и потреба да се на једном месту сакупе записи и обраде српског православног црквеног појања из богослужења поводом Празника Христовог рођења, као и српске народне божићне песме и други разноврсни додаци, који су плод богате вишевековне традиције божићних обичаја у српском народу.

Књига садржи богослужбене песме у разнородним хорским аранжманима и изворним једногласним записима „скројеним” по тзв. „карловачком” црквеном напеву. Принцип издања је заснован на следу празничних богослужења: Вечерње и Литургија Св. Василија Великог на Бадњи Дан, потом Велико повечерје и Јутрење уочи Празника и на крају Литургија првог дана Божића. У збирци су коришћени сви расположиви извори – штампане музикалије и рукописи од најстаријих записа Корнелија Станковића из средине XIX века, преко великана црквене музике са краја XIX и прве половине XX века - Стевана Стојановића Мокрањца, Јосифа Маринковића, Петра Коњовића, протојереја Ненада Барачког и других, те малог броја мелографа и композитора из послератног периода - епископа Стефана Ластавице, Војислава Илића, Луке Гавриловића, све до црквених напева у новом запису др Ненада Ристовића, драгоценог научног сарадника на овом издању, као и композиција савременог аутора - свештеника Ивана Мудија (Ivan Moody), који је своје обраде српских божићних напева написао специјално за ово нотно издање.

Ова књига омогућава савременом појцу (који је чешће школовани музичар, него даровити музички аматер обучен у црквеном појању, што је у прошлости била пракса) да учествује на празничним богослужењима готово потпуно уз употребу само једне књиге, док устаљена вековна пракса подразумева комбиновање више књига за певницом. Зборник доприноси активнијем учешћу црквених хорова у богослужењима. Тако је конципиран да „сруши зид“ између хора и певнице, јер обухвата и записе једногласних напева и њихове вишегласне обраде.

У књизи се налази и петнаестак нелитургијских духовних песама, на црквено-словенском, славјано-сербском или српском језику. Ту је и опис божићних обичаја, тачније приказања – Вертепа и Звезде, који су и „колевка” ових духовних - народних песама. Ова приказања Срби су вероватно преузели од Украјинаца у XVIII веку, а по речима др Данице Петровић, било би занимљиво упоредити их са раскошним Божићним свечаностима, о којима пише протојереј Ненад Барачки, а које су до половине XV века одржаване у византијском Цариграду. Клавирски аранжмани божићних песама из пера Исидора Бајића, написани пре читавих 100 година, као и нове дечије песме Јована Адамова, компоноване на божићне стихове српских песника Јована Јовановића Змаја, Драгана Лукића и других, додају овој књизи веселу новину и савремени печат.

Приликом сакупљања музичког материјала, трагало се по многим нотним архивима; први пут је у један нотни зборник штампан у Србији  уврштен и део нотног материјала који изводе српски хорови у Америци. Њега чине углавном различити аранжмани истих напева као и код Срба у Европи, уз неколико песама са којима се нисам сусрела раније на простору од Боке Которске до Сентандреје. Велику захвалност дугујем Дејану Попову из Темишвара, такође драгоценом сараднику и консултанту при изради ове књиге, који ми је указао на напеве и аранжмане специфичне за Србе у Румунији и за поднебље у коме се божићно предање и црквено појање ревносно и непрекидно негују.

Раскошном изгледу књиге доприносе репродукције најлепших икона и фресака Рођења Христовог од Средњег века до XVIII столећа, са готово свих простора где су живели или живе Срби. Све културне институције од националног значаја (музеји, галерије, заводи) уступиле су своје драгоцене уметничке збирке за објављивање у овој књизи, на чему сам им неизмерно захвална . Читав подухват, од нотографије дела музичког материјала до графичког обликовања целе књиге, посвећено је и зналачки уобличио архитекта Урош Лалицки, коме припада велики део заслуга за свеукупан резултат - и садржај и изглед овог нотног издања.

Велика благодарност припада и мом пријатељу, протојереју-ставрофору Јовану Петковићу, ректору Карловачке богословије, чији су драгоцени савети и често указивање на мање познате или заборављене текстове и нотне записе из прошлости знатно обогатили мој целокупни рад на духовној музици.

Тамара Адамов Петијевић

У Новом Саду, децембра 2014. године

Електронска адреса Тамаре Петијивић, преко које се могу поручити нотни зборници је: tamara.petijevic@gmail.com


 


Недеља, 19. април 2015. год.
у 18 часова
Крипта цркве Светог евангелисте Марка
Булевар Краља Александра 17
Улаз слободан

Округли сто

Коста Манојловић

- 125 година од рођења -

Гост:
Ивана Медић


Промоција:
Добро нам је овде бити
Филм о Светој Гори


Гости: Хаџи Борис Соломко, Душан Убовић

Медијатор разговора:
мр Предраг Д. Стаменковић


Коста Манојловић - Wikipedia

На ползу отачества: Свестрана делатност Косте Манојловића
(поводом 125 година од његовог рођења)

Ово предавање биће посвећено Кости Манојловићу (1890-1949), једној од централних личности музичког живота Београда и Србије у првој половини 20. века. Осврнућемо се на следеће аспекте његовог животног и стваралачког пута:

-        рано музичко образовање и одабир животне вокације;
-        учешће у Балканским ратовима и Првом светском рату;
-        школовање у великим европским центрима и повратак у Србију;
-        композиторско стваралаштво;
-        музиколошки и етномузиколошки опус;
-        диригентска делатност;
-        педагошки рад и ангажман око оснивања Музичке академије у
         Београду и Музиколошког института САНУ;
-        заоставштина Косте Манојловића.

Др Ивана Медић je научни сарадник Музиколошког института САНУ. Дипломирала је и магистрирала музикологију на Факултету музичке уметности у Београду. Као добитница престижних стипендија Overseas Research Award, School of Arts, Histories and Cultures Award и Graduate Teaching Assistantship, докторирала је на Универзитету у Манчестеру, Велика Британија, 2010. године, под менторством проф. Дејвида Фенинга (David Fanning). Ивана Медић је један од координатора Студијске групе за руску и источноевропску музику при Британској асоцијацији за славистику. (REEM/BASEES). Објавила је две књиге и преко четрдесет научних радова у земљи и иностранству.

Радила је као предавач на Отвореном универзитету (The Open University), сарадник у настави на Универзитету у Манчестеру и истраживач при Центру за руску музику колеџа Goldsmiths Универзитета у Лондону. Пре одласка у Велику Британију била је вршилац дужности главног музичког уредника у редакцији Трећег програма Радио Београда и координатор међународне размене радијских програма са Европском радиодифузном унијом (EBU), док је педагошку каријеру започела као асистент на Катедри за теоријске предмете Факултета музичке уметности у Београду.

Поред музиколошке делатности, Ивана Медић је активна као пијанисткиња и бас-гитаристкиња. Одржала је тридесетак солистичких концерата у Србији и Великој Британији и наступила око 200 пута на тематским концертима Радионице за клавирску музику проф. Миланке Мишевић, чији је члан од 1994. године. Првенствено је заинтересована за савремену музику и за стваралаштво српских и балканских композитора. Учествовала је у снимању компакт диска са комплетним клавирским опусом Јосипа Славенског. Премијерно је извела велики број остварења савремених српских композитора, а један од њених најзначајнијих пројеката био је извођење целокупног клавирског опуса Василија Мокрањца.


Хаџи Борис Соломко и Душан Убовић су оснивачи духовног центра Воанергес, који се бави заштитом и ширењм Православља.

Хаџи Борис Соломко је рођен 1959. године у Косовској Митровици. Завршио је Грађеивински факултет у Београду и ради као пројект менаџер на изградњи Храма Светог Саве на Врачару.

Душан Убовић је рођен 1961. године у Градишци, Босна и Херцеговина. Завршио је Факултет политичких наука у Београду и ради као новинар у Информативном програму Радио телевизије Србије. 

Документарни филм Добро нам је овде бити снимљен је у невероватним пределима и светињама Свете Горе. Настао је на путовању 17 поклоника из Србије који су у земљи монаха и православља тражили одговор на питање зашто је Света Гора тако јединствена и поштована. Основни циљ био је да се на Преображење, на самом врху Атоса, на висини од 2033 метра, причесте заједно са стотинама других поклоника.

Филм који су снимали као успомену за себе, јединствена је и другачија прича о највећем православном храму на отвореном. Небројена предања говоре настанку светиња, монашком подвигу, вери и значају Свете Горе, који су углавном непознати широј јавности. Ходочасници из Србије обишли су и забележили приче о пет манастира, три скита и четири келије.

Аутори: Душан Убовић и Хаџи Борис Соломко

Трајање: 35 минута

Електронска адреса Душана Убовића, једног од аутора филма, путем које се може да се наручити ДВД са филмом је: dusanubovic@yahoo.com


Недеља, 26. април 2015. год.
у 18 часова
Крипта цркве Светог евангелисте Марка
Булевар Краља Александра 17
Улаз слободан

 

Округли сто

Промоција:

Славица Јурић
Лазар Мирковић
и стара српска књижевност


Гости: мр Славица Јурић, др Светлана Томин,
Проф. др Томислав Јовановић


Медијатор разговора:
мр Предраг Д. Стаменковић
 



 

Књига Славице Јурић представља велики допринос расветљавању лика и дела протојереја др Лазара Мирковића, дугодишњег професора Богословског факултета и, по оцени наших признатих научника, Војислава Ј. Ђурића, Ђорђа Трифуновића, Томислава Јовановића, Светлане Томин, Јасмине Грковић-Мејџор и других, једног од највећих српских византолога и познавалаца српске средњовековне културе и духовности.
 

У 2015. години навршава се сто тридесет година од рођења протојереја професора др Лазара Мирковића. Данас, четири и по деценије после његове смрти изгледа готово невероватно да Мирковићев допринос српској науци није сагледан и оцењен на прави начин. Стога је његов савременик, блаженопочивши патријар Герман својевремено с правом приметио: „Лазар Мирковић је духовни отац многих генерација. Тешко да ће се наћи квалификована личност која ће дати меродавну оцену његовог снажног и трајног опуса.” Студија Славице Јурић је попунила ту празнину у познавању опуса овог знаменитог теолога и истраживача наше прошлости.
 

Славица Јурић, мр књижевних наука, наставник српског језика и школски библиотекар. Рођена је, школовала се, живи и ради у Бачкој Паланци. Филозофски факултет, групу за југословенске књижевности и српскохрватски језик завршила је на Филозофском факултету у Новом Саду где је и магистрирала у области старе српске књижевности.

Адреса за преглед досадашњих промоција књиге Славице Јурић

 Лазар Мирковић
и стара српска књижевност

http://checkthis.com/lazarmirkovicpromocija 

       

Представљена књига о протојереју др Лазару Мирковићу

У уторак 3. марта 2015. године, у Карловачкој богословији представљена књига о протојереју др Лазару Мирковићу, бившем професору Карловачке богословије, Богословије Светог Саве (у Сремским Карловцима) и Богословског факултета у Београду.

О овој реткој књизи у свечаној сали Богословије ученицима и професорима, на челу са ректором протојерејем-ставрофором Јованом Петковићем, говорили су аутор Славица Јурић, професор српског језика и књижевности из Бачке Паланке, гост из Београда и лектор издања протођакон Радомир Ракић, проф, као и професори Богословије јеромонах др Клеопа (Стефановић) и мр Предраг Миодраг. Разговор је врло успешно водио руководилац трибине, јереј мр Јован Милановић, проф. Књига је изашла с благословом Његове Светости Патријарха српског г.  Иринеја у издању Висока школе – Академије Српске Православне Цркве за уметности и консервацију, а поводом поводом четрдесетпетогодишњице протојереја проф. др Лазара Мирковића (1885–1968).

Књига Славице Јурић представља велики допринос расветљавању лика и дела протојереја др Лазара Мирковића, дугодишњег професора Богословског факултета и, по оцени наших признатих научника, Војислава Ј. Ђурића, Ђорђа Трифуновића, Томислава Јовановића, Светлане Томин, Јасмине Грковић-Мејџор и других, једног од највећих српских византолога и познавалаца српске средњовековне културе и духовности.

У 2015. години навршава се сто тридесет година од рођења протојереја професора др Лазара Мирковића. Данас, четири и по деценије после његове смрти изгледа готово невероватно да Мирковићев допринос српској науци није сагледан и оцењен на прави начин. Стога је његов савременик, блаженопочивши патријар Герман својевремено с правом приметио: „Лазар Мирковић је духовни отац многих генерација. Тешко да ће се наћи квалификована личност која ће дати меродавну оцену његовог снажног и трајног опуса.“ Студија Славице Јурић је попунила ту празнину у познавању опуса овог знаменитог теолога и истраживача наше прошлости.

Ауторка књиге је образложила свој избор теме, као и принципе њене обраде приликом писања магистарске тезе. Лектор је похвално говорио о великој обавештености аутора, посебно у теолошку литературу, као и писмености самог рада, тј. аутора. Јеромонах Клеопа се и лично бавио сличном темом пишући мастер рад на постдипломским студијама у Јашију (Румунија) о личности и делу професора Лазара Мирковића. Стога је на крају свог интересантног казивања домишљато закључио да је кроз ову књигу, кроз труд аутора и уредника и приређивача књиге, професор Лазар Мирковић данас поново васкрсао међу нама.

Предраг Миодраг је у свом обраћању осветлио ликове неколиких научника из књижевне историје (Ђорђе Сп. Радојичић, Ђорђе Трифуновић), из историје уметности (Светозар Радојчић, Војислав Ј. Ђурић), из теологије и литургичке науке (Н. Гргуревић, Ј. Радовановић, П. Симић, Н. Милошевић, В. Вукашиновић) који су се бавили делима Л. Мирковића. Навео је неколико упечатљивх примера из живота и рада свог учитеља, бившег професора Петроградске духовне академије, чувеног литургичара и музиколога Николаја Дмитријвеича Успенског, који би могли бити од користи у будућем пастирском раду младим богословима.

Да би читаоци могли имати потпунију представу о значају ове заиста ретке књиге, доносимо текст њеног приређивача и уредника, који о томе најсликовитије говори.

Уводна напомена

Студија Лазар Мирковић и стара српска књижевност представља магистарску тезу коју је ауторка одбранила 2010. године на катедри за српску књижевност Филозофског факултета у Новом Саду, под руководством ментора проф. др Светлане Томин.

Студија представља велики допринос расветљавању лика и дела протојереја др Лазара Мирковића, дугодишњег професора Богословског Факултета, и, по оцени наших признатих научника, Војислава Ј. Ђурића, Ђорђа Трифуновића, Томислава Јовановића, Светлане Томин, Јасмине Грковић-Мејџор и других, једног од највећих српских византолога, тј. познавалаца српске средњовековне културе и духовности.

Аутор ове студије даје преглед целокупног Мирковићевог научног опуса, нарочито у области средњовековне књижевности. Средишњи део рада је посвећен појединачним делима Лазара Мирковића и њиховом значају за проучавање старе српске књижевности. Студија представља широко засновану анализу како појединих научних дисциплина којима је Мирковић дао свој допринос (литургика, хеортологија, црквена уметност, типици), тако и средњовековних аутора којима се бавио (Свети Сава, Јефимија, деспот Стефан Лазаревић), или дела и жанрова старе српске књижевности о којима је писао (Мирослављево јеванђеље, преводи, мањи научни прилози).

Резултати студије показују колико научна мисао о старој српској књижевности дугује Лазару Мирковићу као књижевном историчару, историчару уметности, теологу и преводиоцу. Објашњен је његов општи приступ и метод, уочен у анализи средњовековне културе и књижевности. Треба посебно истаћи да је овај рад прво целовито дело посвећено великом и вредном опусу Лазара Мирковића, да је писано са одличним познавањем материје, добро методолошки постављено и веома широко засновано. Као такво, дало је значајне закључке.

Прилози садрже аутобиографију Мирковића, библиографију његових радова, као и фотографије, документа, преписку. Славица Јурић се побринула да прибави и индекс цитираности Мирковићевих радова како би се утврдила рецепција његових дела у појединим периодима. Ови прилози вредна су допуна читавом раду.

Важни закључци овога рада састоје се у указивању на до сада недовољно сагледан допринос Лазара Мирковића проучавању средњовековне српске књижевности. Показало се да је Лазар Мирковић унео нову перспективу у приступ средњовековним текстовима, перспективу теолога и литургичара, који увек разматра религиозни карактер и црквену природу ових дела, као и њихов византијски контекст. Управо та перспектива је недостојала већини проучавалаца у његово време. Други смер Мирковићевог доприноса јесу пионирски кораци у отварању потпуно нових области везаних за средњовековну књижевност и културу. То су студије и расправе о темама које пре њега нису посебно изучаване или им није придавана већа пажња: Никодимов и Романов типик, болнице у средњовековним манастирима, као и битне научне синтезе у одређеним областима: Црквени уметнички вез, Литургика, Хеортологија, откривање везе између иконописачких композиција и средњовековних текстова (иконографске анализе фресака у Марковом манастиру, Леснову).

У раду је коришћен аналитичко-компаративни метод, који подразумева приказ неког дела, његову анализу, осврт на текстове проучавалаца исте теме, поређење Мирковићевих резултата са њиховим, утврђивање којим открићима, идејама и претпоставкама је Мирковић био иновантан, као и колико су његови ставови прихватани или оспоравани. Оваквим приступом је указано на значај Мирковићеве научне синтезе за проучавање старе српске књижевности.

Данас изгледа готово невероватно да Мирковићев допринос српској науци, ни четири и по деценије после његове смрти, није сагледан и оцењен на прави начин. Стога је његов савременик, блаженопочивши патријар Герман својевремено с правом приметио: „Лазар Мирковић је духовни отац многих генерација. Тешко да ће се наћи квалификована личност која ће дати меродавну оцену његовог снажног и трајног опуса. Студија Славице Јурић је попунила ту празнину у познавању опуса овог знаменитог теолога и истраживача наше прошлости.

У књизи је детаљно анализиран и приказан укупан Мирковићев значај за проучавање старе српске књижевности, размотрена су како достигнућа којима је био зачетник у својој области, тако и она у којима је синтетизовао дотадашња сазнања. На теоријском нивоу, овај рад је показао меру у којој теолошка знања доприносе бољем поимању старе српске књижевности, нарочито њеном литургијском сегменту, као и како литургичко-теолошки приступ књижевности и уметности доприноси бољем разумевању целе епохе средњег века.

Овим радом о Лазару Мирковићу српска наука је обогаћена вредним и целовитим делом, које осветљава допринос овог преводиоца и проучаваоца средњовековне српске књижевности, уметности и теологије. Резултат анализе Мирковићевог дела јасно је показао да је он неговао интердисциплинарни и мултидисциплинарни приступ проучавању књижевности, и то далеко пре него што се овакав приступ показао као нужан.

Књига која се пружа на увид читаоцу, представља неизмењену верзију магистарске тезе Славице Јурић, Лазар Мирковић као проучавалац српске средњовековне књижевности, коју су ментор и рецензенти вредновали високом оценом. Једина измена односи се на наслов и поднаслов који смо додали. Ауторка се сложила да у наслову стоји Лазар Мирковић, а у поднаслову све остало” (што сам јој у преписци предлагао, а она препустила избор мени). Сматрамо да редиговани наслов: Лазар Мирковић и стара српска књижевност, допуњен са поднасловом: Богослов, литургичар и проучавалац средњовековне културе, уметности и теологије потпуније изражавају суштину научног опуса Лазара Мирковића, првенствено као свештенослужитеља, богослова и литурголога, у ужем и примарном смислу, а потом и као преводиоца и проучаваоца српске средњовековне културе, књижевности и уметности, на ширем и свебухватнијем плану.

Поред ове студије, намеравамо да објавимо и факсимил рукописа Мирковићевог Описа рукописа манастира Дечана, који се чува у Архиву Српске академије наука и уметности. То издање, уз недавно капитално издање Никодимовог типика, употпунило би представу о Мирковићевом научном раду и служило би на част нашој научној и културној јавности, а посебно Српској Цркви и Високој школи – Академији Српске православне цркве за уметности и консервацију.

Протојереј др Лазар Мирковић је управо у згради у којој данас живи и ради Академија, у улици Краља Петра бр. 2, у оно време матичној згради Богословског факултета, провео последње деценије најплоднијег стваралачког и научног рада.

Славица Јурић, ЛАЗАР МИРКОВИЋ И СТАРА СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ. Богослов, литургичар и проучавалац средњовековне културе, уметности и теологије, Академија СПЦ за уметности и консервацију, Београд 2014, стр. 336.

Београд – Сремски Карловци, марта  2013. године

Предраг Миодраг